Iza zatvorenih vrata, telefonski razgovor između Donalda Trampa i Benjamina Netanjahua u ponedeljak prerastao je u svađu kakva retko izlazi u javnost. Prema izvorima, Tramp je izbio nakon što je izraelski premijer najavio nove vazdušne udare na Bejrut - baš dok Vašington vodi delikatne pregovore s Iranom. Reči koje su navodno pale nemaju mesto u diplomatskom udžbeniku, ali otkrivaju pravo stanje: primirje visi o koncu, a saveznici se međusobno proklinju.

Citati, kako ih prenose izvori, su grubi: „Poludeo si. Bio bi u zatvoru da nije bilo mene. Ja ti spasavam dupe. Sad te svi mrze, mrze Izrael zbog ovoga”. Kad jedan predsednik ovako govori svojim saveznicima iza kulisa, pitanje nije da li je primirje krhko - nego koliko je dugo uopšte bilo stvarno.

Iranska strana ne ćuti. Pregovarač Mohamad Bager Galibaf napisao je na X-u da „ustupci ne dolaze kroz dijalog, nego kroz projektile; u pregovorima nam je cilj samo da oni razumeju”. Prevedeno s diplomatskog jezika na običan - Teheran pregovore vidi kao fazu sukoba, a ne kao zamenu za njega. A to je sasvim druga igra od one koju prikazuju kamere.

Analitičari su mračni u proceni: primirje je privremeno i nestabilno. Tramp želi da izbegne veliku eskalaciju pre kongresnih izbora da ne strada ekonomija; pregovara se uzak sporazum o Ormuškom moreuzu, ne sveobuhvatan mir; a Izrael će verovatno naneti preventivne udare ako Iran obnovi programe za oružje. Zaključak? Novi rat izgleda „praktično neizbežan”.

Za Balkan ovo nije daleka vest koliko izgleda. Kad cene nafte zavise od jednog moreuza, a jedan moreuz zavisi od raspoloženja trojice lidera koji se međusobno vređaju preko telefona - da li zaista mislimo da će posledice stati na Bliskom istoku? Benzinska pumpa je bliža Teheranu nego što nam se čini.