Tataki je japanska tehnika koja u poslednjim godinama postala popularna i u Evropi: riba ili meso se prepuste preko mnogo jake toplote za nekoliko sekundi sa svake strane, a potom se služe u tankim parčićima. Spolja - zlatno. Iznutra - rečisi sirovo.

Tajna nije u soja sosu, u đumbiru, u sezamu. Tajna je u ribi. Za tataki treba izbor: hrbat ili file od tune, čisto meso, čvrsta tekstura - ista koja se koristi za tartar ili za suši. Bez sveže parče, nema tatakija. Ima samo loše zapečena tuna.

Tehnika traži disciplinu, ne veštinu. Tava treba da bude veoma vrela. Tunja suva (mora da se obriše hartijenom krpom da se zapeče ravnomerno). Oko pet do deset sekundi po strani, ne više. Posle, odmah na hladnu podlogu. Sečenje ide preko vlakna - tako vlakno bi pokidalo meso. Nož mora da bude oštar, ne "pristojan". Tup nož i tataki ne idu zajedno.

Za začinke pravilo je jednostavno: kontrasti. Citrusi, soja, sezam, vasabi, morske alge. Mango ili avokado ako želite tropsku notu. Ponzu sos - klasičan izbor. Od naših pijaca, svaki mali market već nudi soja i ponzu. Sezam i vasabi isto tako. Tuna sa Aerodroma ili od neke od dobrih ribarnica u Skoplju radi - samo tražite svežu.

Cela priprema traje manje od 15 minuta od početka do serviranja. Što znači: ovo je jedno od onih jela koja izgleda složeno, čini mnogo u restoranu, a doma se pravi kao sendvič - samo sa više dostojanstva.