Tekila je jedno od onih pića za koje svi misle da znaju sve, a zapravo znaju samo jedno - da je sledeće jutro teško. Obično to nije krivica pića, nego izbora napravljenog u prodavnici za tri evra.

Tekila se proizvodi isključivo od plave agave i samo u određenim regionima Meksika, uglavnom u Halisku, sa zaštićenim poreklom. Istorija joj počinje mnogo pre dolaska Španaca - narodi u Mezoamerici fermentisali su sok od agave da bi dobili pulke, a destilaciju su doneli kolonisti u 16. veku.

Četiri tipa koja određuju razliku

Prema starenju, postoje četiri kategorije. Blanko je najmlađa i flašira se odmah posle destilacije. Reposado stoji najmanje dva meseca u hrastovim buradima. Anjeho stari od jedne do tri godine i ima složeniji ukus. Ekstra anjeho zri preko tri godine i ima najbogatiju aromu.

Dva znaka koja dele dobre od loših flaša pišu direktno na etiketi: oznaka „100% agave“ i broj koji identifikuje destileriju. Kvalitetna tekila ne miriše čisto na alkohol - ima biljne, citrusne, voćne ili vanila-drvenaste note, a ukus joj je mek, ne oštar. Ako peče u grlu, to nije karakter, nego nedostatak.

Osam koktela za vrelo veče

Klasična margarita ostaje osnova svega - tekila, tripl sek i sok od limete, sa solju na obodu čaše. Tekila sanrajz je izmišljena u Feniksu, u Arizoni, a svoj izgled sa prelivima boja duguje redosledu sipanja, ne nekakvoj misteriji.

Letnji deo spiska je bogatiji: koktel sa lubenicom i tekilom, „gvakamolita“ sa avokadom kao varijanta margarite, „el dorado“ sa sokom od limete, kokosom i pulpom od marakuje, koktel sa narom, dinjom i crvenom pomorandžom, kao i margarita sa čerimojom.

Osmi je paloma, drugi klasik iz Haliska i najčešće ono što Meksikanci zaista piju kada ih niko ne gleda.

Kod nas se margarita obično pojavljuje u nekom dvorištu sa otvorenim frižiderom i flašom iz supermarketa. Razlika između te verzije i onoga što opisuju barmeni nije u ceni lokala - nego u tome šta piše na etiketi i koliko je svež sok od limete.