Ruska salata - ona koju pola Balkana zna napamet - izgleda kao jelo koje svako zna i niko ne pravi kako treba. A jedna španska verzija nedavno je proglašena za najbolju u zemlji, što je dobar povod da se ponovo shvati ozbiljno ovo naizgled obično jelo.

Nagradu je osvojio Pablo Vikari, glavni kuvar u restoranu „Elkano Điki” u Getariji, u Baskiji, na gastronomskom sajmu u San Sebastijanu prošle jeseni. Jelo je na njegovom meniju više od jedne decenije. To nije reinvencija - to je savršena izvedba nečega jednostavnog.

Tajna počinje sa krompirom, a tu je prva pouka. Vikari koristi dve vrste krompira: jedan brašnastiji, koji upija preliv, i jedan čvršći, koji drži formu i ostaje u komadima. Većina nas koristi bilo kakav krompir i čude se zašto salata ispadne kašasta. Osnova se dalje meša sa kuvanim šargarepom, kuvanim jajetom, tunom i majonezom.

Druga tajna je obogaćeni majonez koji ide odozgo. Kuvar meša običan majonez sa tunom u pahuljicama, ljutim paprikama, filetom inćuna i maslinama, pa sve to procedi dok ne dobije glatku, homogenu emulziju. „Obogaćuju majonez pahuljicama tune, ljutom paprikom, inćunom i maslinama”, objašnjava recept - i baš tu se jedno domaće jelo pretvara u nešto restoransko.

Na kraju dolazi ukras: rendani žumance, baskijske paprike i najbolji deo tune, ventreska. Ništa od ovoga nije skupo i ništa ne traži specijalnu tehniku. Samo pažnja i poštovanje prema jednom receptu koji većina potcenjuje jer im je previše poznat. A baš poznata jela su ona koja najmanje pripremamo kako zaslužuju.