Startap koji gradi minijaturne nuklearne reaktore sakupio je jednu milijardu dolara u jednoj rundi. Ne za reaktor koji radi i prodaje struju - za fabriku koja tek treba da ih proizvodi. To je Valar Atomics, a rundu predvodi Sequoia, pri čemu je njen partner Šon Megvajer ušao u odbor kompanije.

Pored kapitala, kompanija je obezbedila i kreditnu liniju od 200 miliona dolara od Erebora i još nekoliko banaka. Procenjenu vrednost nisu objavili zvanično, ali prema pisanju Bloomberga reč je o 6 milijardi dolara. Za poređenje: to je firma čiji se proizvod još uvek ne proizvodi serijski.

Ono što grade zove se mali modularni reaktori - ideja je da se elektrana sklapa u fabrici kao svaki drugi proizvod, umesto da se godinama zida na samom mestu. Ako funkcioniše, dobija se nešto jeftinije i brže od klasične nuklearne centrale. Ako ne funkcioniše, dobija se veoma skupo skladište delova.

Dosad imaju nešto više od prezentacije. U junu je, kažu, njihov reaktor Ward 250 napajao sistem Nvidije sa čipovima Blackwell, a sa istom kompanijom dogovorili su i gradnju fabrike za veštačku inteligenciju od 30 megavata koja radi bez vode. To je konkretan rezultat, a ne slajd.

Osnivač i izvršni direktor Isaija Tejlor objasnio je tempo brojkama: „Trebale su dve godine da se završi jezgro NOVA. Trebalo je sedam meseci da Ward 250 postane kritičan. Sa svakim izgrađenim reaktorom, takt će se skraćivati sve dok Valar ne bude proizvodio desetine, potom stotine, pa hiljade reaktora godišnje.”

Hiljade reaktora godišnje. To je rečenica koju vredi pročitati dvaput. I to je tačno ono za šta su investitori platili - ne za sedam meseci koji su već prošli, nego za krivu koja obećava da će sledeći put biti brže.

Valar nije sam u ovoj trci. Antares je nedavno sakupio 470 miliona dolara, a X-energy je izvukao milijardu izlaskom na berzu. U rundu Valara ušli su i Point72, Valor Equity Partners, Atreides Management, Riot Ventures i još nekoliko fondova.

Novca u nuklearnoj energiji odjednom ima svuda, i to nije slučajno - data centri za veštačku inteligenciju troše struju tempom koji postojeće mreže ne izdržavaju, pa neko mora da je proizvede. Pitanje koje se retko postavlja u saopštenjima jeste ko će nositi rizik ako od svih ovih milijardi na kraju proiziđe nekoliko prototipova i jedan veoma dug red za dozvole.