Dvanaest godina pre nego što su rekli „da". Ageda i Alfonso nisu žurili - i možda baš zato je njihovo venčanje pored Sredozemnog mora izgledalo kao nešto što odavno zna šta hoće. Obred se održao u bazilici Bogorodice od Mora u Almeriji, a proslava - na imanju s pogledom na vodu, gde je preko tristo gostiju sedelo pod otvorenim nebom.

Haljina je bila delo dizajnerke Izabel Ervas: pripijen gornji deo sa zatvorenim dekolteom i kratkim rukavima, cvetne aplikacije koje se spuštaju do polovine, i meki rezovi koji naglašavaju liniju tela. Donji deo koji teče, sa izraženim šlepom. Romantično, ali ne preslatko - upravo ona ravnoteža koju je teško pogoditi.

Najlepša priča, kao i obično, bila je u detalju koji zamalo nije ni postojao. Nevesta na početku uopšte nije htela veo. Predomislila se tek na poslednjim probama. „Hoću veo prikačen na punđu, u stilu pedesetih", rekla je dizajnerki. Kasnije je tu odluku nazvala „celovitim pogotkom". Ponekad stvar koju najduže odbijaš je upravo ona koja ti priču zaokružuje.

Nakit je nosio svoju težinu - minđuše sa biserima iz zbirke majke joj, verenički prsten sa smaragdom, i dijamantska ogrlica od roditelja. Ništa kupljeno za jedan dan; sve sa poreklom, sve sa imenom iza sebe. Za drugu haljinicu, onu za igru, izabrala je laganu lanenu kreaciju sa otvorenim leđima i mašnom na vratu.

Buket je bio kaskada od belih orhideja, anturijuma i božura. Na nogama - sandale sa mašnom i kamenčićima, a za kad se zaigra igra, espadrile za rezervu. Kod nas na Balkanu se venčanje pamti decenijama, prepričava na svakom porodičnom okupljanju; i baš zato ovi detalji nisu površnost. Oni su način na koji se jedan dan pretvara u priču koja traje.