Kada je Viktor Igo napisao da tamo sve svetli, sve cveta i sve peva, on je opisivao mesto koje još niko nije zvao turističkom destinacijom. Antib na Azurnoj obali, stisnut između Alpa i Mediterana, izmislio je leto u smislu u kojem danas koristimo tu reč - kao sezonu za koju se putuje, a ne kao period godine koji se trpi.

Priča počinje u devetnaestom veku, kada su bogati ljudi otkrili brda Kap d'Antiba i počeli tamo da grade vile. U dvadesetim godinama dvadesetog veka, Žuan-le-Pen sa sitnim peskom privukao je Hemingveja, Dos Pasosa, Grema Grina, Pikasa i Daglasa Ferbanksa. To nije bio odmor u današnjem smislu - to je bila preseoba cele jedne scene na jedno mesto u jednom godišnjem dobu.

Iz Nice se stiže za dvadeset i pet minuta vozom. Stari Antib su uske kaldrmisane uličice i Provansalski pijac sa lokalnim zelenišem, sirevima i suhomesnatim - onaj tip pijace koji se kod nas zove zelena pijaca, samo sa boljim marketingom i tri puta višom cenom za istu stvar.

Zamak Grimaldi iz šesnaestog veka danas je Muzej Pikasa. Pikaso je došao u dvadesetim, ali se vratio 1946. godine i deo zamka pretvorio u svoj atelje. Taj period je bio među najplodnijim u njegovom životu, a kolekcija koja je tamo nastala sada stoji u istim tim prostorijama. Severno od pristaništa stoji For Kare, tvrđava iz istog veka - podsetnik da je ovaj deo obale, pre nego što je bio luksuz, bio strateška tačka.

Kap d'Antib je mesto gde priča postaje druga. Poluostrvo na jugu danas je skrovište za milijardere, sa brdima pokrivenim borovima i vilama među njima. Zamak La Kroa posedovali su vojvoda i vojvotkinja od Vindzora, a kasnije ruski magnat Roman Abramovič. Mala kapela Garup, puna darova od ribara, stoji na istom poluostrvu - dve definicije vrednosti na nekoliko stotina metara jedna od druge.

Hotel Kap-Eden-Rok primio je Skota Ficdžeralda, koji ga je ovekovečio u „Blaga je noć”, Hemingveja i Marlen Ditrih. U Žuan-le-Penu se svakog jula decenijama održava džez festival - muzika koja je nekada bila zvuk privatnih zabava sada je jedino što je od tog vremena ostalo otvoreno za svakoga.

Za putnika sa Balkana račun je brutalan, a sam Antib nije poenta. Poenta je što je ova obala naučila svet da jedno mesto može da živi od toga što ljudi žele da budu tamo gde su bili poznati ljudi. Taj model su posle kopirali svi - od Jadrana do Egeja. Da li će neko naše mesto nekada uspeti da proda svoju priču tako, umesto da prodaje samo kvadraturu pored mora?