Predsednica Gordana Siljanovska-Davkova smanjila je kaznu 71-godišnjoj Šefije Jakupi iz kičevskog sela Zajas za godinu i šest meseci. Nije oslobađanje - to je delimično pomilovanje, skraćivanje neizdržanog dela. Jakupi je već provela oko sedamnaest i po godina od dvadesetogodišnje kazne za ubistvo svog supruga.

Slučaj je od onih koje makedonska javnost pamti po brutalnosti izvršenja. Ubistvo se dogodilo u decembru 2007. godine u Diseldorfu, posle trideset i četiri godine braka. Telo nikada nije pronađeno. Jakupi se kasnije vratila u Kičevo, a locirana je u psihijatrijskoj bolnici u Demir Hisaru.

U njenoj odbrani stoji tvrdnja koja se u makedonskim sudnicama čuje češće nego što statistika priznaje: da je godinama bila zlostavljana, da je bila zaključavana. Takva tvrdnja ne briše zločin i ne pretvara ga u nešto drugo. Ali postavlja pitanje koje 2007. godine niko nije postavio na vreme - gde su bile institucije tokom tih trideset i četiri godine?

Pomilovanje kao tiha institucija

Predsedničko pomilovanje je ustavno ovlašćenje i ne zahteva obrazloženje javnosti. Baš zato svako pomilovanje otvara istu prazninu: građanin saznaje da je kazna skraćena, ali ne saznaje zašto ova kazna, a ne neka druga. Da li su odlučujuće bile godine, zdravstveno stanje, provedenih sedamnaest i po godina za rešetkama, ili okolnosti koje su prethodile delu?

Kod kazne od dvadeset godina, skraćenje od osamnaest meseci nije dramatičan potez - to je fina korekcija na kraju dugog perioda. Ali tišina oko kriterijuma je ono što i malu odluku čini proizvoljnom. Kada institucija ne objašnjava kako misli, javnost sama popunjava pretpostavkama.

Šefije Jakupi izaći će godinu i po ranije. Pitanje koje ostaje nije da li je to zaslužila, već da li će uopšte iko saznati po kakvoj meri je odmereno.