Cela Evropa je 1. maja izašla na ulicu. U Atini - 24-časovni generalni štrajk, sa prekidom javnog saobraćaja. U Parizu - masovni protesti, sa preko 100.000 učesnika. U Berlinu, Madridu, Briselu - demonstracije za veće plate, više socijalnih prava, i veće priznanje rada. U Makedoniji - 260.000 radnika ispod 600 evra, i jedan SSM u kome je samo nekoliko hiljada izašlo da viče.

Grčka je posebno bila paralizovana. Glavni sindikati u javnom i privatnom sektoru su proglasili štrajk - vozovi, metro, škole, transport - svi su bili u prekidu. Vozila javnog prevoza u Atini nisu radila ceo dan. Turisti, koji su hteli da iskoriste praznik, dobili su novi sloj poruka na ulazu hotela: „Danas štrajk, nema načina da odete do Akropolja".

U Parizu, demonstracije su bile organizovane od CGT i FO - dva glavna francuska sindikata. Tematski - tražile su povišenje minimalne plate iznad 1.700 evra neto mesečno, i vraćanje penzionog uzrasta na 62 godine. Francuska policija je bila prisutna, sa nekoliko incidenata, ali bez velikih sukoba. To je nekoliko stepena civilizovanije nego Istanbul.

U Španiji, Italiji, Nemačkoj - isto. Različiti oblici, različita traženja, ali ista osnova: radni rad u Evropi je cenjen, ali potplaćen. Sa inflacijom energije, sa skupljim životom, sa nevidljivo rastućim stambenim troškom - realna kupovna moć pada, i radnici znaju da je jedini način da to kažu - da izgrnu na ulicu.

Balkan opet ne. Imamo simbolične skupove u Skoplju, Sofiji, Zagrebu - ali bez masovnosti. U Makedoniji, SSM-ova demonstracija imala je nekoliko hiljada. Od 260.000 radnika koji žive ispod 600 evra, nekoliko hiljada je izašlo da viče - a ostalih 250.000 radi, ili se pita kako će platiti za struju. To nije nezainteresovanost. To je strah. Kada radnik zna da ako izađe na protest izgubiće posao, on ne izlazi. I to je ono što razdvaja zapadne radnike od balkanskih - ne moć sindikata, već dozvola da se protestira bez posledica.