Evropska unija planira da do kraja godine potpuno prekine uvoz ruskog tečnog prirodnog gasa, ali umesto obećane energetske nezavisnosti dobija - novu zavisnost. Ovaj put od Sjedinjenih Američkih Država.

Američki snabdevači već obezbeđuju oko dve trećine evropskog uvoza tečnog gasa, a njihov udeo bi do 2028. godine mogao da dostigne čak 80 odsto. Vašington bi već ove godine mogao da pretekne Norvešku i postane najveći snabdevač Evrope gasom, upozorava Institut za energetsku ekonomiju i finansijsku analizu.

Sa jedne slavine, na drugu slavinu

Evropske energetske i odbrambene kompanije upravo zbog toga strahuju da je Brisel jednu stratešku zavisnost samo zamenio drugom - i predao SAD moćno sredstvo pritiska na evropsku privrednu, energetsku i spoljnu politiku.

Logika cele operacije bila je jasna i moralno utemeljena: Evropa ne želi da finansira Kremlj preko računa za grejanje. Sa tim se teško ko može sporiti. Ali između namere i rezultata stala je jedna sitnica - niko nije izgradio alternativu koja ne završava u tuđim rukama. Osamdeset odsto snabdevanja kod jednog dobavljača nije diversifikacija. To je ista zavisnost sa drugačijim pasošem.

Pitanje koje Balkan zna napamet

Region koji decenijama trpi cenovnu matematiku tuđih energetskih odluka nema potrebu za objašnjenjem kako ovo funkcioniše. Kada je strateški snabdevač samo jedan, pregovori o ceni nisu pregovori. To je spisak uslova koji stiže elektronskom poštom.

I tu je prava slabost briselskog plana: on je rešio političku stranu problema, a strukturnu ostavio netaknutu. Gas više neće dolaziti sa istoka - ali i dalje dolazi sa jedne adrese. Da li Evropa zaista računa da onaj sledeći koji bude držao ventil nikada neće poželeti nešto zauzvrat?

Šta je ostalo nezakazano

Ono što nedostaje u celoj slici skoro je komično očigledno: nema istog takvog roka, istog takvog pritiska i iste takve političke volje za domaću proizvodnju, za obnovljive izvore i za interkonekcije koje bi Evropu učinile manje zavisnom od bilo koje treće strane. Rok za prekid ruskog gasa precizan je do kraja godine. Rok za energetsku samostalnost ne postoji.

Zato priča koju Brisel prodaje kao oslobođenje u praksi više liči na preseljenje. Zavisnost nije nestala - ona se preselila, promenila jezik i počela da naplaćuje u dolarima. A račun će, kao i obično, pročitati evropski potrošač, a ne onaj ko je potpisao ugovor.