Kraljevske porodice širom Evrope decenijama se žale da ih prati previše očiju. Ovog puta problem je obrnut: neko ih je gledao vrlo pažljivo, preuzeo imena i lica, i počeo da traži novac u njihovo ime. Kancelarija grčke kraljevske porodice je 9. septembra izdala saopštenje koje zvuči kao uputstvo za samoodbranu, a ne kao dvorska objava.

Poruka je kratka i ne ostavlja prostora za tumačenje: Pavle od Grčke i članovi bivše grčke kraljevske porodice ne učestvuju u postupcima za finansijsku pomoć preko telefona, video-poziva ili interneta, i nikada ne traže ni novac ni bankarske podatke. Kada jedna institucija mora da napiše upravo to, znači da je neko već pokušao.

Način rada prevaranata nije nov i ne zahteva tehnološki podvig. Otvori se profil, najčešće na Fejsbuku, postave se prave fotografije kojih ima svuda, i čeka se da neko poveruje. Godine 2024. čovek od 74 godine prijavio je da mu je neko ko se predstavljao kao princ Pavle ponudio članstvo u klubu sa posebnim privilegijama, u zamenu za novac i lične podatke. Godine 2025. princeza Mari-Šantal otkrila je lažni nalog na Fejsbuku sa svojim imenom i svojim fotografijama.

Odgovor dvora bio je da objavi zvanični spisak verifikovanih naloga. To je priznanje da odbrana od ovakve prevare više nije posao policije, nego same žrtve čiji se identitet krade. Ko zapravo treba da briše ove profile, a ko to na kraju radi?

Španija ima istu priču, samo pod drugim imenom. U januaru 2026. godine Fondacija „Princeza od Asturije” upozorila je na prevare u kojima se neko predstavljao kao princeza Leonor, formulacijom koja ne ostavlja sumnju: njeno visočanstvo ni pod kakvim okolnostima ne traži, ne nudi i ne upravlja novčanim prilozima. U julu je ista fondacija prijavila mnogo pripremljeniju prevaru, sa ponudom navodnih VIP mesta u blizini kraljevske porodice na dodeli nagrada, poslatom preko Vocapa i elektronske pošte, sa PDF dokumentima koji su izgledali kao službeni.

To je deo koji vredi zadržati. Nije reč o pismima sa pravopisnim greškama od princa u egzilu. Reč je o dokumentima tačnog izgleda, sa logotipima na pravom mestu i sa kanalom komunikacije koji žrtva već koristi svakog dana. Razlika između pravog i lažnog svela se na to da li primalac zna gde da proveri.

I tu priča prestaje da bude o krunama. Ako institucija sa dvorskim aparatom, pravnom službom i mogućnošću da objavi zvanični spisak još uvek mora javno da moli ljude da ne šalju novac, šta ima običan čovek koji dobija istu poruku sa imenom banke, opštine ili firme za naplatu? Spisak verifikovanih naloga ima samo onaj ko ima ko da mu ga napiše.