Desetog septembra 1998. godine, na dnu dnevnog obaveštajnog izveštaja pripremljenog za tadašnjeg američkog predsednika Bila Klintona, stajala je rečenica da bi grupa povezana sa Osamom bin Ladenom „možda mogla da leti avionom punim eksploziva i udari u neki američki grad”. Tri godine kasnije, gotovo u dan, četiri putnička aviona pretvorena su u oružje nad Njujorkom i Vašingtonom.

Ta rečenica sada je javna. CIA je objavila preko 100 strana dotad poverljivih predsedničkih izveštaja - ukupno 71 dokument - povodom dvadeset petogodišnjice napada. Direktor agencije Džon Retklif nazvao je to „činom izuzetne transparentnosti” i najvećim objavljivanjem ovakvih izveštaja u istoriji agencije. Dokumenti pokrivaju period od februara 1998. do 12. septembra 2001 - dana posle napada.

Nije bilo jedno upozorenje, nego niz

Objavljeni dokumenti pokazuju da to nije bila izolovana dojava. U izveštajima se pominju mogući napadi na objekte u Vašingtonu, pokušaji nabavke materijala za nuklearnu bombu, planovi za napade hemijskim oružjem i kidnapovanja Amerikanaca. Jedan izveštaj iz septembra 1998. navodi da je preferirana opcija bin Ladena bio udar na SAD na sopstvenoj teritoriji, u Vašingtonu.

Upozorenja su nastavila i pod Džordžom Bušom. Dokument od 6. avgusta 2001. godine, nešto više od mesec dana pre napada, nosio je naslov da je bin Laden rešen da izvede napade u Sjedinjenim Državama. U njemu piše da su pripadnici Al Kaide godinama živeli ili putovali u zemlju i da organizacija verovatno ima mrežu sposobnu da pomogne u napadu. FBI je tada vodio oko 70 detaljnih istraga povezanih sa bin Ladenom.

„Zamor od upozorenja” - izgovor koji se ponavlja svuda

Zašto se ništa od toga nije sklopilo? Dokumenti nude termin: zamor od upozorenja. Godinu za godinom stizale su nove procene, ali bez preciznih podataka o vremenu, mestu i načinu. Kad je sve potencijalna pretnja, ništa nije konkretna pretnja, i aparat prestaje da reaguje.

Komisija za 11. septembar kasnije je zaključila da su službe kontinuirano upozoravale, ali nisu uspele da povežu pojedinačne informacije u sliku operacije koja je zaista usledila. Poslednji izveštaj pre napada, od 28. avgusta 2001, uopšte više nije pominjao scenario sa putničkim avionima - tamo su navedeni atentati, kidnapovanja i raketni napadi.

Šta ostaje od ovoga posle dvadeset pet godina

Lako je ovo pročitati kao priču o propuštenoj šansi. Tačnije čitanje je drugačije i teže: služba je odradila svoj posao, dokument je stigao do vrha vlasti, i ipak se nije dogodilo ništa. Problem nije bio nedostatak informacije, nego to što informacija ne znači ništa dok neko ne odluči da postupi po njoj.

To je mehanizam koji nije američki i nije star. Izveštaj koji stoji u fioci dok se događaj ne dogodi, a potom se objavljuje kao dokaz da se sve znalo - to je scena koju je svaka administracija na svetu izvela bar jednom. Pitanje je koliko takvih dokumenata u ovom trenutku čeka nekoga da ih pročita do kraja.