Ana Brnabić, predsednica Skupštine Srbije i članica SNS, imala je jednu rečenicu za studente-demonstrante u Beogradu koji su nezadovoljni: „Ne dopada vam se Srbija? Idite u Hrvatsku, imaju otvorena vrata." Izjava koja diplomatski zvuči nevino, politički je otvoren napad.

Brnabić je u istoj izjavi izrekla čitav set tvrdnji. Studenti navodno dobijaju „direktne instrukcije iz inostranstva", naročito iz Zagreba. Hrvatska navodno ima „strateški interes" da Vučić ode jer je „Srbija prestigla Hrvatsku po BDP i infrastrukturi". I najprovokativnija rečenica: ako demonstranti dođu na vlast, „neće biti više izbora".

To je retorika koja se ponavlja kroz godine. Prvo: nadnacionalne zavere. Stranke sile organizuju sve. Drugo: poređenje sa susedima ih pokazuje kao loše, ne kao loše nas. Treće: zaplašivanje - ako mi ne pobedimo, desiće se apokalipsa. To je udžbenička autokratska formula primenjena u kratkoj formi u jednoj jutarnjoj izjavi.

Hrvatski mediji reaguju. Pojavljuju se cele kolumne sa naslovima poput „Ovo je kako Brnabić laže Srbe za Hrvatsku". To je deo dužeg obrasca - tenzija između Beograda i Zagreba nikada nije daleko od površine. Kada političari iz Srbije žele da diskredituju opoziciju, Hrvatska je zgodna meta. Kada hrvatski mediji žele da diskredituju Vučića, SNS je zgodna meta.

Za Makedoniju, ovo je dobro poznata tematika. Koliko puta su političari rekli „idite u susedstvo" onima koji kritikuju? Koliko puta su susedne države bile optužene za organizovanje protesta? Balkanska politika nije inovativna sa ovim retoričkim alatkama - ona je ciklična. I svaki ciklus ponavlja iste greške, samo sa malo razlikovnom sintaksom.