Crna Gora ima oko 626.000 stanovnika - manja po stanovništvu od mnogih evropskih gradova. Ali njen ulazak u Evropsku uniju otvara pitanje mnogo veće od njene veličine: ko će platiti račun za sledeće proširenje? I odgovor na to pitanje direktno se tiče i nas.

Evropska komisija procenila je da bi prijem Crne Gore koštao oko 3,2 milijarde evra. Raspoređeno među evropskim poreskim obveznicima, to je manje od jednog evra godišnje po čoveku - ili, kako su plastično rekli u Briselu, manje od cene jedne kafe. Znači, suma nije problem. Problem je pravilo koje će se uspostaviti - jer način na koji će se finansirati članstvo Crne Gore postaće model za sve koji dolaze posle nje. Uključujući i Makedoniju.

Preraspodela ili novi novac?

Glavna dilema u Briselu jeste hoće li novac za nove članice doći preraspodelom postojećeg budžeta, ili novim prihodima i višim uplatama država. Nemačka, Holandija i drugi neto-platiše verovatno će insistirati na preraspodeli - da ne plate više. Južne i istočne članice strahuju da to znači manje novca za poljoprivredu i regionalni razvoj. Severne žele da budžet ide ka odbrani i konkurentnosti. Svako vuče ćebe na svoju stranu.

Crna Gora je trenutno najnaprednija zemlja kandidat - otvorila je svih 33 pregovaračka poglavlja, a 18 je privremeno zatvoreno, među njima i najnovija za konkurenciju i carinsku uniju. Ambicija je članstvo 2028. godine. To Podgoricu čini prvim pravim testom kako će izgledati novi talas proširenja - ne samo politički, već i finansijski.

I tu je balkanska poenta. Makedonija godinama čeka na vratima EU, a rasprava o Crnoj Gori zapravo ispisuje cenovnik za sve nas koji stojimo u redu iza nje. Ako rešenje za Crnu Goru bude „sa preraspodelom, bez novog novca", onda svaka sledeća članica - i mi - ulazimo u klub gde postojeći već dele po manje, i ne gledaju s radošću na nove goste. Proširenje ne zapinje samo na reformama i poglavljima. Zapinje i na jednom nepopularnom pitanju koje niko ne želi glasno da postavi: koliko košta da te ne prime unutra.