Pre dve hiljade godina jedan rimski advokat napisao je rečenicu kojoj psihologija danas daje za pravo: „Zahvalnost nije samo najveća vrlina, nego majka svih ostalih.” Ciceron nije imao ni sliku mozga, ni hormone pod mikroskopom - a ipak je pogodio nešto što nauka tek sad potvrđuje.

Stvar funkcioniše ovako. Svaki dan nosi svoju dozu neprijatnosti - metež u saobraćaju, neočekivan mejl, svađa. Mozak se prirodno zakači baš za te momente i vrti ih u krug. Zahvalnost je način da se prekine taj krug - ne kroz glumljenu sreću, nego kroz menjanje toga kako um tumači probleme.

Stručnjaci razlikuju dve forme. Uslovna zahvalnost - ona koja zavisi od toga da li smo postigli nešto ili da li su okolnosti povoljnije. I bezuslovna - ona koja ume da ceni ono što ima čak i usred teških dana. Druga je teža, ali baš ona menja stvari.

A promena nije apstraktna. Istraživanje objavljeno u časopisu „Cerebral Cortex” pokazalo je da zahvalnost i dobrota aktiviraju hipotalamus - deo mozga koji reguliše stres. To aktiviranje oslobađa dopamin, hormon vezan za zadovoljstvo i motivaciju, i smanjuje nivo kortizola, hormona stresa. Drugim rečima: „hvala” nije samo lepo vaspitanje, nego hemijska komanda sopstvenom mozgu.

Ima i socijalni efekat. Ljudi koji umeju da budu zahvalni imaju čvršće veze, više poverenja u druge i ređe se porede s tuđim životom. A to poslednje je možda najvažnije u vreme kad nam svaki ekran nudi tuđi život za poređenje.

Najlepše je to što se zahvalnost vežba. Ne traži pretplatu, ni aplikaciju, ni skup kurs. Traži samo jedan trenutak dnevno - da se čovek seti pomoći koju je dobio, truda nekog drugog, nečeg lepog što je prošlo nezapaženo. Ciceron je to znao bez ijednog naučnog rada. Mi imamo taj rad - ostaje samo da ga poslušamo.