Dana 19. septembra 1942. godine, kod Dabnice, bugarski fašistički okupator ubio je osamnaest Prilepčana. Među njima i narodnog heroja Dobrea Jovanoskog. Istog dana, u prilepskoj kasarni, posle mučenja ubijen je i Rampo Levkata. Osamdeset i četiri godine kasnije, na istom mestu, venci i govori.

Hronologija je važna zato što pokazuje da masakr nije bio izolovan čin. Pet dana ranije, 14. septembra, u borbi kod Mukosa poginulo je deset partizana Prvog prilepskog partizanskog odreda. Dabnica je bila jedna od baza tog odreda. Posle borbe, veliki broj stanovnika sela je uhapšen i odveden u prilepsku kasarnu. Ono što je usledilo 19. septembra bila je odmazda nad civilima za gubitak okupatora u borbi sa naoružanom jedinicom.

Gradonačelnik Prilepa Dejan Prodanoski je na obeležavanju izgovorio jednu rečenicu koja izlazi iz uobičajenog scenarija ovakvih događaja: „Mesta na kojima čuvamo istoriju ne smeju biti pretvorena u deponije i zapuštene prostore.”

Kada gradonačelnik sam kaže problem

To je priznanje, a ne poruka. Ako čovek koji vodi opštinu mora javno da pozove na veću brigu za spomen-obeležje i prostor oko njega, onda stanje tog prostora očigledno nije kakvo bi trebalo da bude. „Istorija se ne čuva samo rečima i vencima, nego i odnosom koji imamo prema mestima koja svedoče o njoj”, dodao je Prodanoski.

Time je on sam postavio meru po kojoj će se suditi sopstvenoj opštini. Ne po govoru od 19. septembra, nego po tome kako izgleda Dabnica 19. oktobra, i 19. marta, kada nema ni kamera ni venaca. Prodanoski je najavio da će Opština nastaviti da insistira na većoj zaštiti i uređenju - formulacija koja ostavlja prostor da se vidi da li „insistiranje” znači budžetsku stavku ili još jednu izjavu sledeće godine.

Dve osnovne škole u Prilepu nose imena Dobrea Jovanoskog i Rampa Levkate, i obeležavanje se poklapa sa njihovim patronim praznikom. Deca koja uče u tim zgradama znaju imena sa table na ulazu. Da li znaju i mesto gde su ti ljudi poginuli - i u kakvom je stanju to mesto - nešto je drugo, i zavisi od odraslih.