Sedam prijava za porodično nasilje u jednom denonoćju. Četvorica lišena slobode. To je policijski saldo jedne obične septembarske noći u Makedoniji - noći bez ičega posebnog, bez praznika, bez povoda.

U Štipu, u 00:45 časova, priveden 28-godišnjak. Radio je u ugostiteljskom objektu, posvađao se sa zaposlenima, pa napao svoju partnerku - koja je radila u istom objektu. Zatim je pretio i policajcu koji je došao da interveniše. U struškom selu, oko 03:50 časova, priveden 44-godišnjak po prijavi da je zajedno sa još jednim članom porodice fizički napao suprugu. Isti se, kako piše u policijskoj informaciji, „ponašao agresivno prema policijskim službenicima”.

Ali treći slučaj je taj koji govori pravu priču. U Krivoj Palanci, 18. septembra u 20:20 časova, priveden 36-godišnjak zato što je prekršio sudsku meru kojom mu je bilo zabranjeno da prilazi i uznemirava bivšu suprugu. Postojala je mera. Postojao je sud koji ju je izrekao. I ipak, čovek je fizički napao ženu.

Papir protiv pesnice

To je mesto gde se sistem raspada, a ne u policijskoj stanici. Mera zabrane prilaska je najjači instrument koji država nudi ženi pre nego što se dogodi najgore. Ako taj instrument u praksi znači samo list papira koji niko ne nadgleda, onda žena koja ga je tražila - i prošla kroz čitav postupak da ga dobije - ima dokument, a nema zaštitu.

Ko proverava da li se mera poštuje? Niko, očigledno, osim same žrtve - koja saznaje da je mera prekršena u trenutku kada su je već udarili. Tek tada se uključuje policija, i tek tada će uslediti „odgovarajuća prijava nakon potpunog dokumentovanja događaja”, formulacija kojom MUP završava sva tri slučaja.

Sedam prijava za jedno denonoćje znači oko 2.500 godišnje, ako je ovo prosečna noć. To je brojka koju imamo. Brojka koju nemamo - koliko njih završava izrečenom merom, koliko od tih mera je prekršeno, i kolika kazna sledi za kršenje - je ona koja bi pokazala da li država samo evidentira nasilje ili zaista pokušava da ga spreči.