Dunav kod Batine pao je na minus 140 santimetara. To je istorijski minimum za tu mernu tačku, a u istočnoj Hrvatskoj bunari su počeli da presušuju jedan po jedan. Ljudi koji ceo život žive pored najveće reke u regionu sada mere vodu u santimetrima i nose je do bašte u kantama.

Domaćinstva nisu ostala bez vode za piće - ona dolazi preko baranjskog vodovoda. Ali bunari, koji u tim selima nikada nisu bili ukras nego alat, ostali su prazni. A sa njima su ostale prazne i bašte.

„Imam 40 do 50 santimetara vode jer smo pri kopanju naišli na izvorčić sa brda. Moj bunar zavisi od nivoa Dunava. Kako raste Dunav, tako raste i voda u bunaru”, objašnjava Đuro Molnar, stanovnik Batine.

Kada i potok nestane

Nizak nivo Dunava ove godine odneo je i potok Karašicu, koji je potpuno presušio.

„Karašica nikada nije bila toliko suva, uvek je tekla. Sada je nema, nema vode”, kaže Molnar.

Meštani se slažu da ovako nešto ne pamte. „Nikada u životu nije bilo ovakvog sušnog vremena i ovako plitkog nivoa”, primećuje Ivan Francuz. Njegov komšija Ivan Domjanović dodaje da su i tok vode i stanje Dunava promenjeni.

Problem ne staje kod Dunava. Drava kod Osijeka je tri metra niža nego prethodnih godina. Tri metra nisu sezonsko kolebanje - tri metra su novo stanje na koje se niko nije pripremio.

Svakodnevica se svela na jedno bure

Načelnica opštine Draž, Valentina Avdičević, potvrdila je da su niski nivoi isušili bunare koji crpe iz površinskih slojeva. Batina je povezana sa vodovodom već deset godina, ali bunarska voda ostaje jedino što bašte drži živim.

„Svaki dan punimo bure i ručno zalivamo iz njega. Ne možemo da zalivamo celu baštu, samo najvažnije - paprike i paradajz”, kaže Marija Domjanović.

Edita Čatalinac dodaje da im bunar presušuje sve češće. „Preživljavamo, kako kažu. Bunar nam se suši četiri godine unazad, pa baštu snalazimo kako znamo.”

Četiri godine unazad. To više nije loša godina, to je trend koji je neko trebalo da primeti pre nego što se stigne do kanti i bureta.

Balkan zna ovu scenu

Priča o presušenim bunarima i zalivanju kantom nije ekskluzivna za Baranju. Svakog leta negde na ovom prostoru neko objašnjava istu stvar istim rečima - da ovako nešto ne pamti. Razlika je što to sada govore ljudi koji žive pored Dunava, reke koja je vekovima važila za nešto što ne može da nestane.

A ako Dunav može da padne na istorijski minimum, šta ostaje kao sigurna zaliha? Pitanje nije retoričko za one koji pune bure svako jutro.