Kada evroambasador kaže da je „šokiran", to obično nije diplomatski jezik - a upravo to je rekao Mihalis Rokas posle posete struškoj deponiji. „Šokiran sam veličinom problema", izjavio je. „Znao sam da deponija nije u skladu sa standardima, ali da je vidim toliko blizu grada, nekoliko stotina metara od kuća, vrlo blizu reke i vodosnabdevanja, a i jezera - to je zaista obeshrabrujuće." Brojke objašnjavaju zabrinutost. Deponija je na samo 500 metara od najbližih kuća, opasno blizu Crnog Drima i oko dva kilometra od Ohridskog jezera. Prema ekološkim aktivistima, gomila otpada je 2021. dostigla oko 22 metra, a danas stoji na oko 30 metara visine. Sve to u regionu koji je pod zaštitom UNESKO-a. Tu je ta večita balkanska priča o kojoj svi govore, a malo ko rešava. EU podržava dugoročno regionalno rešenje za tretman otpada u Novacima, ali ono kasni - a dok se čeka, deponija raste svakog dana. Gradonačelnik Mendi Ćura potvrdio je da stanje ostaje nepromenjeno i da preko leta neće dozvoliti paljenje otpada kako bi se sprečili požari. To je najviše što se nudi zasad: obećanje da neće izgoreti. Pitanje koje se nameće je jednostavno i neprijatno. Zašto je trebalo da strani ambasador dođe na lice mesta i kaže „šokiran sam" da bi se govorilo o nečemu što lokalno stanovništvo živi godinama? Stanovnici Struge nisu otkrili ništa novo - oni udišu problem svaki dan. Još u avgustu 2025. podneta je i prijava Evropskom sudu za ljudska prava zbog povrede prava na privatnost i pristup pravdi. Deponija kraj Ohridskog jezera nije samo ekološki problem - to je test koliko ozbiljno shvatamo sopstvenu prirodu. Kada se nešto toliko lepo i toliko svetski cenjeno kao Ohridski region ostavlja da truli nekoliko stotina metara od vode za piće, pitanje više nije tehničko. Pitanje je - šta uopšte čekamo?