Deset kilograma. Toliko je tezila haljina u kojoj se Aliks od Hesena udala za Nikolaja Drugog 26. novembra 1894. u Velikoj crkvi Zimskog dvorca, nakon sto je postala Aleksandra Fjodorovna. Bela svila sa srebrnim motivima, ogroman slep, ceremonijalni plast od zlatnog brokata postavljen hermelinom.

Veo je bio engleska cipka iz Honitona, Devon - ista koju je nosila kraljica Viktorija, njena baka. Nakit je bio iz krune, sa kamenjem od 475 karata koje je nekada pripadalo Katarini Velikoj. To je kolicina koja vise nije odeca, nego vezba iz izdrzljivosti.

A sada deo koji celu pricu cini drugacijom od bilo kog drugog kraljevskog vencanja. Ceremonija je odrzana dvadeset pet dana nakon sto je umro car Aleksandar Treci, 1. novembra 1894. Dvadeset pet dana. Bez proslave, bez raskosi, bez ijednog od onih okupljanja koja je ruska imperija pravila kada je htela da se pokaze. Nikolaj je kasnije napisao da je morao da skupi svu snagu da se ne rasplace, jer njegov otac nije bio tamo.

Znaci mlada zena u haljini od deset kilograma, u crkvi punoj ljudi u crnini, udaje se za coveka koji je postao car pre tri nedelje i nije spreman ni za sta od toga. Prica o imperiji koja pada obicno se prepricava sa kraja. Ovde pocetak vec sadrzi ceo ton.

Aleksandra je prekrsila tradiciju - vencanu haljinu nije dala Crkvi, kako je obicaj nalagao, nego ju je zadrzala. Ta haljina je prezivela revoluciju i danas se cuva u Ermitazu. Ona i porodica streljani su od strane boljsevika 17. jula 1918. u Jekaterinburgu.

Ostala je tkanina, a nije se vratio nijedan covek koji ju je nosio. To je poenta koju muzeji retko pisu na plocici pored vitrine, iako je svaki posetilac oseti: gleda se predmet, a misli se na to koliko malo ostaje kada sve drugo nestane.