Gradonačelnik Karpoša, Sotir Lukrovski, skoro mesec dana ga nema u javnosti. Zvanično objašnjenje je bolovanje iz zdravstvenih razloga, a funkciju vrši njegov zamenik Nedelčo Krstevski. Premijer Hristijan Mickoski potvrdio je bolovanje - ali kada je upitan gde je Lukrovski, umesto odgovora, nasmejao se.

I baš taj osmeh je jezgro problema. Bolovanje nije sramota - svako može da se razboli. Ali ćutanje je druga stvar. Mesec dana bez ijednog saopštenja, bez konferencije za štampu, bez reči o stanju ili o tome kada se očekuje povratak, ostavlja prostor za svakakvu spekulaciju: ostavka, unutarstranačka neslaganja, ili nešto treće.

Opoziciona SDSM traži prevremene lokalne izbore u Karpošu, tvrdeći da opština ne može ostati u ovakvom neizvesnom stanju na neodređeno vreme. U jednom trenutku čak je i Mickoski nazvao zamenika Krstevskog „gradonačelnikom" - lapsus ili potvrda, teško je reći.

Poenta koju građani Karpoša postavljaju je jednostavna: opština nije privatna firma, nego javna institucija finansirana iz njihovog novca. Oni imaju pravo da znaju ko upravlja njome i do kada. Odgovor na to pitanje nije privatna stvar nijednog funkcionera - to je minimum odgovornosti koji svaka vlast duguje onima koji je plaćaju. Muk i osmeh nisu odgovor; oni su beg od odgovora.