Princ Hari ponovo je stao pred britanski sud - i ponovo izašao prazan. Osmog jula sud je odbacio tužbu koju je vodio zajedno sa još šestoro poznatih imena, među kojima Elton Džon, Elizabet Herli i baronesa Dorin Lorens, protiv izdavača „Dejli Mejla". Oni su tvrdili da je list godinama dolazio do privatnih informacija na nečastan način - preko angažovanih privatnih detektiva, prevarom do poverljivih podataka, pa čak i prisluškivanjem telefona.

Posle suđenja koje je trajalo 46 dana, sudija je presudio da tužioci nisu uspeli da dokažu da konkretni napisi proizlaze direktno iz takvih nezakonitih metoda. Drugim rečima - možda se nešto i dešavalo iza kulisa, ali veza sa objavljenim tekstovima nije bila dokazana do stepena koji sud zahteva. Za Harija, koji je već dobio nekoliko sličnih sporova protiv drugih britanskih medijskih grupa, ovo je gorak preokret.

Njegova reakcija bila je sve drugo samo ne pomirljiva. U zajedničkoj izjavi sa baronesom Lorens, presudu je nazvao „očiglednim prikrivanjem" i požalio se da je sud dao veću verodostojnost demantima novinara nego dokumentovanim dokazima. „Izgleda da postoji jedno pravilo za novine, a drugo za tužioce", bila je poenta njegove frustracije.

I tu je balkanski ugao priče. Čovek koji je rođen u jednoj od najmoćnijih porodica na svetu, sa armijom advokata iza sebe, tvrdi da je sistem namešten protiv običnog tužioca naspram moćnog medija. Ako se to dešava njemu - sa svim parama i prezimenom koje ima - kakvu šansu ima običan građanin kada se sudari sa nekim ko kupuje mastilo na tone? Sudske bitke protiv medijskih imperija retko dobija onaj ko ima manje para, a to nije problem samo Britanije.