Na bezbednosnom forumu u Singapuru, poznatom kao Šangri-La dijalog, japanski ministar odbrane Šindžiro Koizumi odbacio je kineske optužbe za japanski militarizam - i odmah vratio loptu nazad. Po njemu, prava zabrinutost nije japanska vojska, već „zemlja koja ima ogroman arsenal nuklearnog oružja". Diplomatski rečnik za: Kinu.

Iza reči stoje brojke. Japanski vojni budžet premašuje 9 biliona jena, odnosno oko 57 milijardi dolara - s rekordnim rastom dvanaest godina zaredom, što Tokio približava NATO cilju od 2 odsto BDP-a. Novac ide u rakete zemlja-brod, dronove i podvodna vozila. Za zemlju koja se posle Drugog svetskog rata obavezala na pacifizam, to je tiha ali jasna promena kursa.

Koizumi je insistirao da Japan radi s „visokom transparentnošću" i da je cilj odbrana, ne rat. Ali istorija između dve zemlje je teška - kinesko sećanje na japansku invaziju iz prošlog veka je živo, a Peking stalno upozorava na japansku „remilitarizaciju". Tenzije su eskalirale kada je japanska premijerka nagovestila da bi zemlja mogla samostalno da se brani u slučaju napada na Tajvan.

Zanimljivo je da i u samom Japanu postoji otpor. Širom zemlje održavaju se antiratni protesti, a domaća debata o napuštanju posleratnog pacifizma sve je oštrija. Ne žele svi Japanci da njihova zemlja ponovo bude vojna sila - sećanja na to kuda vodi ta staza i dalje se prenose kroz generacije.

Za nas na Balkanu, prizor dve moćne države koje se međusobno optužuju za militarizam dok obe gomilaju oružje, do bola je poznat. Svako se naoružava „iz odbrane", svako je „transparentan", i svako gleda drugog kao pretnju. A kada se svi naoružavaju u ime mira, pitanje je samo ko će prvi izgubiti strpljenje.