Dvodnevnim komemorativnim programom u organizaciji Zajednice Srba u Makedoniji - Bitolj obeležena je 110. godišnjica Kajmakčalanske bitke. Program je počeo polaganjem cveća na srpskom vojnom groblju u Bitolju, nastavio se svečanom akademijom u Oficirskom domu, a centralno obeležavanje održano je na samom vrhu Nidže, kod spomen-kapele „Sveti Petar”.

Bitka se vodila od 12. do 30. septembra 1916. na 2.524 metra nadmorske visine, u okviru Bitoljske ofanzive na Solunskom frontu. U srpskom istorijskom pamćenju ona ima posebno mesto: kote Kajmakčalana, do kojih se stizalo uz veliko krvoproliće, srpska vojska nazivala je „Kapijom otadžbine”.

Nivo prisustva govori koliko je to važno Beogradu. Na komemoraciji u Bitolju bila je ministarka za rad i socijalna pitanja Srbije, Milica Đurđević Stamenkovski. Srpska pravoslavna crkva, uz blagoslov patrijarha Porfirija, poslala je vikarnog episkopa Alekseja, koga je u Bitolju primio mitropolit prespansko-pelagonijski Petar. Ispred Bitolja, cveće je položila zamenica gradonačelnika Marina Krstić.

„Srce naših dedova ostalo je na Kajmakčalanu, gde se otvorila ‘Kapija slobode’, a njihova duša ostala je u otadžbini u koju se nikada nisu vratili”, rekla je Đurđević Stamenkovski. Predsednik bitoljske Zajednice Srba, Zoran Žugić, poručio je: „Ako zaboravimo Kajmakčalan, zaboravićemo i ko smo, odakle smo i koliko je skupa naša sloboda.”

Poštovanje prema poginulim vojnicima je na mestu, na bilo kojoj strani bilo kog rata. Ministarka je vojna groblja nazvala i simbolom bliskosti makedonskog i srpskog naroda, i ta bliskost je stvarna. Ali Kajmakčalan je u bitoljskom kraju, a Solunski front se vodio na makedonskoj zemlji.

Zato vredi pitati: imaju li makedonske institucije svoju priču o tom frontu i o ljudima iz ovih krajeva koji su podneli taj rat, ili posle sto deset godina priču pričaju samo drugi, a lokalni funkcioneri dolaze da polože cveće na njihovim obeležavanjima?