Lihtenštajn je šesta po veličini najmanja država u Evropi, ima nešto više od četrdeset hiljada stanovnika i monarhiju koja retko ulazi u vesti. Ove nedelje je ušla - i to odlukom koju su mnogo veće države izbegavale decenijama.

Nasledni princ Alojz, koji faktički vodi državu od 15. avgusta 2004. godine, objavio je da kuća ukida salijsko pravo - pravilo koje je ženama zabranjivalo da stupe na presto. Umesto njega dolazi apsolutno prvorodstvo: prvo rođeno dete postaje naslednik, bez obzira da li je muško ili žensko. Toliko jednostavno, i toliko kasno.

Gde je tu trik

Pravilo važi samo za buduća rođenja. Niko od sadašnjih članova porodice ne menja svoj red. Dakle Alojz ostaje tamo gde jeste, njegov prvi sin Jozef Vencel, rođen 24. maja 1995. godine, ostaje sledeći - a njegova sestra Marija Karolina, rođena u oktobru 1996. godine, i dalje ga neće preteći. Reforma je stvarna za nečiju praunuku, ne za ženu koja već živi pod tim pravilom.

„Ovim promenama želimo da garantujemo da će u budućnosti odgovornost za kuću i za državu pripasti onima koji su najbolje pripremljeni za te funkcije”, izjavio je princ. Rečenica je pažljivo konstruisana - govori o pripremljenosti, ne o nepravdi. Nigde ne piše da je prethodno pravilo bilo pogrešno; piše da će novo biti bolje.

Zašto je ovo veća vest nego što izgleda

Lihtenštajn nije dekorativna monarhija. Za razliku od Britanije ili Španije, tamošnji knez ima stvarna ovlašćenja - pravo veta na zakone, pravo da raspusti parlament. To znači da pitanje ko sedi na tom prestolu nije protokolarno pitanje, nego pitanje moći. Upravo zato je kneževska kuća decenijama bila među poslednjima u Evropi koje se nisu ni doticale teme.

Švedska je isto uradila 1980. godine. Holandija, Belgija, Norveška, Danska, Britanija - sve su prošle kroz istu reformu mnogo ranije. Lihtenštajn donosi odluku 2026. godine, i donosi je sa odloženim dejstvom. To nije revolucija, to je zakazani termin.

Ipak, vredi primetiti šta znači kada jedna kuća koja ima stvarnu vlast dobrovoljno menja pravilo po kojem se ta vlast prenosi. Retko se dešava da institucija sama sebi suzi izbor naslednika. Kada se to dogodi, obično postoji razlog - demografski, politički ili jednostavno računica da je ignorisanje postalo skuplje od promene.