U Ljubojnu su danas sahranili čoveka koji je četiri meseca svakog dana izlazio na protest da bi sprečio seču u manastirskoj šumi iznad sela. Vasko Tomulevski imao je 44 godine. Poginuo je 9. avgusta, vozeći motocikl - izgubio je kontrolu i izleteo sa puta.

Prespanci su ga zvali „Duša Ljubojna". To nije fraza iz čitulje, nego opis funkcije koju nijedno telo u ovoj državi ne predviđa - čovek koji se trudi da jedno selo ne umre.

Prodavnica, restoran i četiri meseca protesta

Godinama je držao prodavnicu i restoran nasred sela. To je bilo glavno stecište ne samo za Ljubojno, nego za celu Prespu - tu su se sretali meštani, posetioci, prolaznici. Organizovao je događaje, zabave, susrete, ekološke akcije. Cilj je bio jednostavan i težak: da Ljubojno ne postane još jedno makedonsko selo koje se polako prazni.

Kada su se pojavili planovi za veliku seču u manastirskoj šumi, Tomulevski je bio deo grupe „Svi volimo Ljubojno". Protestovali su svaki dan, četiri meseca. I uspeli su - seča je zaustavljena, a selo pošteđeno erozije, poplava i onoga što dolazi sa golim brdima iznad kuća.

Primetite ko je zaustavio tu seču. Ne inspekcija. Ne ministarstvo. Ne strategija za održivo šumarstvo. Grupa meštana sa majicama i upornošću da izlaze svaki dan četiri meseca.

Čovek koji je novinarima otvarao Prespu

Tomulevski je bio i glavna komunikaciona veza novinarskih ekipa sa Prespom. Nije bilo šta nije znao o tom kraju, a sam je pokretao inicijative da se o Ljubojnu piše i govori u medijima. To je nezahvalna uloga - biti neplaćeni pres-centar sopstvenog sela zato što se institucije ne javljaju na telefon.

Sanjao je o otvaranju graničnog prelaza Markova Noga - Lemos, očekujući da će to doneti turistički impuls i oživeti Prespu. Taj prelaz je decenijama tema najava i odlaganja.

„Sa mojim prijateljem Vaskom Tomulevskim-Dušom Ljubojna, sanjali smo o danu kada nas granice više neće razdvajati. O danu kada će ljudi sa tri strane moći slobodno da se sreću, sarađuju, stvaraju i dele lepotu i bogatstvo ovog jedinstvenog mesta", napisao je njegov prijatelj i turistički radnik nakon vesti o smrti.

Šta ostaje

Makedonija ima stotine sela sa po nekoliko desetina stanovnika i po jednim takvim čovekom - onim koji je, kada su svi drugi otišli, ostao i bije se sa vetrenjačama. Ti ljudi nisu ni u jednom budžetu, ne dobijaju priznanja, a kada ih nestane, selo to oseti odmah.

Šuma iznad Ljubojna je i dalje tu zato što je grupa ljudi izdržala četiri meseca. Pitanje za Prespu sada je da li je ta upornost nešto što je selo imalo, ili nešto što je jedan čovek nosio.