Kada Moskva hoce da objasni zasto je neki vojni savez opasan, ne poseze za teorijom. Poseze za 1999. godinom. Zamenik ministra spoljnih poslova Rusije, Andrej Rudenko, izjavio je da se na Zapadu sve glasnije zalazu za stvaranje azijske verzije NATO-a - i kao glavni dokaz sta takvi blokovi donose naveo je bombardovanu Jugoslaviju.

Prema njegovim recima, u SAD i u Evropi sve je jaci glas za formiranje nove strukture u Indo-Pacifiku, izgradjene po kalupu Severnoatlantskog saveza. Logika takvog bloka, tvrdi on, oduvek je bila ista: proglasi se zajednicka pretnja, oko nje se okupi vojna koalicija, poveca se strano vojno prisustvo i sledi trka u naoruzanju kod suseda.

Potom dolazi deo koji se na Balkanu cuje drugacije nego u Tokiju ili u Kanberi. Rudenko je podsetio na 78 dana bombardovanja Jugoslavije bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, pa je dodao i Irak i Libiju. Tri primera, jedna poenta - medjunarodni poredak vazi dok ne smeta onome ko ima avione.

Treba li to uzeti zdravo za gotovo? Tesko. Ovo je Moskva koja tudju bol koristi kao argument u sopstvenom obracunu sa Zapadom, i to u trenutku kada sama vodi rat u Ukrajini koji joj se legitimno baca u lice. Kada jedna sila ukazuje na krsenje medjunarodnog prava od strane druge sile, to je diplomatija, ne savest.

Ali cinjenica ostaje cinjenica - 1999. godina se zaista dogodila bez rezolucije Saveta bezbednosti, i niko od tada nije ponudio bolje objasnjenje od „morali smo”. Bas zato je Jugoslavija do dana danasnjeg najprakticniji argument u tudjim rukama: ne mora da se izmislja, dovoljno je da se pomene.

Rudenko je upozorio da takva podela na blokove povecava rizike da spor oko politike ili teritorije preraste u oruzani sukob, a Ukrajinu je naveo kao poslednju zemlju uvucenu u nadmetanje velikih sila - sa visokom ljudskom cenom.

Dakle, ako imamo dilemu ko kome drzi lekcije, ostaje jedna stvar koja je nesporna: i posle 27 godina, nas region je jos uvek najcitiranija fusnota u tudjim geopolitickim raspravama. Balkan ne resava nista u Indo-Pacifiku, ali se svejedno pojavljuje u saopstenjima. Kada to prestaje da bude kompliment, a pocinje da bude upozorenje?