Jedan čovek je mrtav, 29 je ranjeno, nekoliko njih teško. Kombi je uleteo u masu na Prajd-paradi u berlinskom Tirgartenu u subotu uveče, a vozač je pobegao sa mačetom u ruci. Do objavljivanja ovog teksta još je u bekstvu, a Berlin je pod intenzivnom poterom.

Nemački ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Dobrint nazvao je ono što je svako ko je video snimak već znao: teroristički napad sa islamističkim motivom. „Svi dokazi ukazuju na to da je osumnjičeni delovao sa pozicija islamskog ekstremizma”, izjavio je Dobrint. „Radimo sa čovekom koji je i ranije bio u fokusu zbog brojnih krivičnih dela, radikalizacije i veza sa islamističkom scenom.”

I tu priča prestaje da bude o jednom napadaču i postaje priča o jednoj državi.

Država je znala. Godinama.

Osumnjičeni je Abdul Balut, 21-godišnji nemački državljanin libanskog porekla. Nije nepoznat - već je bio osuđen na godinu i deset meseci zatvora za pripremu terorističkih napada. Kazna mu je potom uslovljena. Prema nemačkim medijima, radikalizovao se preko interneta od svoje šesnaeste godine i otvoreno simpatisao Islamsku državu. Bio je pod državnim nadzorom. I - ovo je deo koji treba pročitati dvaput - u ponedeljak je trebalo da nastavi sa programom deradikalizacije.

Dakle: osuđen za pripremu terorističkih napada, pušten, nadgledan, upisan na program deradikalizacije. I u subotu uveče, dan pre tog programa, uleteo je kombijem u masu ljudi. Ko je potpisao uslovnu kaznu? Ko je ocenio da je nadzor dovoljan? Da li će neko odgovarati, ili će biti dovoljno da se objavi saopštenje o „sistemskim propustima”?

U vozilu je pronađen i još jedan čovek, iranski državljanin, koji je priveden.

Meta nije slučajna

Kristofer-strit-dej nije običan događaj u nemačkom kalendaru. To je najmasovnija Prajd-manifestacija u zemlji, simbol svega što nemačka država poslednje tri decenije pokušava da prikaže kao svoju vrednost. Napad na tu masu je napad na taj simbol - i napadač je to znao.

Gradonačelnik Berlina nazvao ga je „udarom na naš način života”. Kancelar Merc obratio se učesnicima predstojećih parada porukom da se ne daju zaplašiti. Dobrint, pak, nije pokušao da ih smiri: „Ne možemo isključiti mogućnost novih terorističkih napada.” To je retkost u diplomatskom rečniku evropskih ministara - obično se laže da je sve pod kontrolom.

Šta je ostalo od kontrole

Nemačka je zemlja sa jednim od najrazvijenijih bezbednosnih službi u Evropi, sa budžetima i zakonskim mehanizmima o kojima se na Balkanu samo čita. I ipak: čovek koji je već bio u sistemu, sa dosijeom, sa nadzorom i sa zakazanim terminom za deradikalizaciju, prošao je kroz sve filtere i uleteo u masu.

To nije priča o nesposobnosti - to je priča o granici. Postoji tačka na kojoj nadzor prestaje da bude zaštita i postaje samo papir. Nemačka je tu tačku prešla u subotu uveče, a sada će od svojih građana tražiti da veruju u isti sistem koji nije zaustavila ni ona uslovna kazna.

Balkan ima svoje zakazane termine koje niko ne prati, svoje uslovne kazne koje niko ne proverava i svoje dosijee koji mirno skupljaju prašinu. Razlika je samo u tome što se kod nas o tome obično ne izjašnjava ministar unutrašnjih poslova pred kamerama. Da li bi kod nas vest uopšte stigla do ministra?

Potera se nastavlja. Poruka je poslata. A jedan program deradikalizacije u Berlinu ostao je bez svog učesnika, jer je dan ranije on odlučio drugačije.