Blez Paskal je umro sa 39 godina 1662, a pre toga je napisao rečenicu koja danas zvuči kao dijagnoza celog stanja: cela nesreća ljudi dolazi od jedne jedine stvari - nesposobnosti da mirno ostanu sami u jednoj sobi.

On nije imao telefon, nije imao ekran, nije imao nijedno od naših opravdanja. Ipak je primetio isto ono što psiholozi danas mere eksperimentima: u trenutku kada spoljašnji nadražaji nestanu, pojavljuje se nešto što nam nije prijatno - sopstvene misli.

Psihološkinja Violeta Asedo podseća na jedno istraživanje Timotija Vilsona u kojem su učesnici radije primali električni šok nego da ostanu sami sa svojim mislima. To nije metafora i nije šala. Ljudi su pritiskali dugme da šokiraju sami sebe, samo da ne bi morali da sede u tišini.

Ono što izlazi kada stanemo ima svoja imena: dosada, nemir, nestrpljenje, osećaj krivice. I iza njih, red stvari koje smo izbegavali - nerešeni problemi, odložene odluke, razgovori koje nismo vodili. Nije čudno što bežimo. Čudno je što smo ubeđeni da se to bežanje zove produktivnost.

Paskal je ovo nazvao divertissement - razonoda koju koristimo da se ne suočimo sa pitanjima koja nemaju udoban odgovor. Kod nas se isto zove „ne staj, poludećeš”. Balkan ima svoje načine bežanja od sebe, i većina se odvija u društvu, glasno, uz muziku.

Savet Asedo je skroman do tačke stidljivosti: pet do deset minuta bez telefona, bez televizora, bez muzike, samo da se vidi šta će se pojaviti. Ne meditacija, ne program, ne aplikacija koja će ti meriti disanje. Samo stolica i tišina.

Malo je. Ali ako je čovek koji je umro pre skoro četiri veka identifikovao problem, a mi i dalje ne izdržimo deset minuta bez ekrana, pitanje nije da li je savet dovoljan. Pitanje je zašto ga još uvek nismo probali.