Prosečna neto-plata u maju dostigla je 49.544 denara, saopštio je Državni zavod za statistiku. Na papiru, brojka raste - 8,2 odsto više nego pre godinu dana i 1,6 odsto više od prethodnog meseca. Čak i kad se odbije inflacija, realni porast je 5,3 odsto. Zvuči dobro. Ali prosek je laskava brojka koja krije koliko različito žive ljudi ispod nje.

Razlike među sektorima su ogromne. Najviše uzimaju zaposleni u informacijama i komunikacijama - preko 90.000 denara, gotovo dvostruko iznad proseka. Na dnu je ugostiteljstvo, s platom ispod 37.000 denara. Znači, u istoj zemlji, u istom mesecu, jedan čovek uzima dvostruko više od drugog samo zbog toga u kom sektoru radi. „Prosečna plata” je brojka koju ni jedan ni drugi zaista ne žive.

Porast po granama takođe nije ravnomeran. Najveći godišnji skok zabeležili su snabdevanje vodom i upravljanje otpadom (11,9 odsto), umetnost, zabava i rekreacija (11,3 odsto) i transport i skladištenje (10,9 odsto). Na mesečnom nivou, najviše su porasle trgovina i popravka vozila, rudarstvo i ponovo transport.

I tu je kontekst koji brojka sama po sebi ne kazuje. Dok se prosek penje na gotovo 50.000 denara, minimalna plata ostaje 26.046 denara - pola proseka. To znači da ogroman deo zaposlenih uzima daleko ispod te „prosečne” brojke kojom se hvalimo. Rast je stvaran, ali pitanje za običnog čoveka nije koliko iznosi prosek - već da li njegova plata uopšte stiže do njega, i koliko dugo će trčati za cenama koje ne čekaju statistiku.