Želimo da verujemo da nosimo ugrađen detektor laži: jedan pogled u oči, jedno pomeranje u stranu, i znamo da nas neko vara. Priča je lepa, ali je nauka razbija. Ne postoji nijedan univerzalni znak koji sam po sebi dokazuje da neko laže, a prosečan čovek pogađa laž u samo 54 odsto slučajeva. To je gotovo isto kao da bacaš novčić.

Analitičarka neverbalne komunikacije Virhinija Vargas počinje razgovor upravo rušenjem mita. „Mislimo da posmatrajući nekoga možemo da uhvatimo taj mali pokret nosa ili skretanje pogleda i s apsolutnom sigurnošću da znamo da nas lažu. Deo krivice nosi filmska industrija, od Pinokija i njegovog nosa do likova koji se znoje kad lažu”, kaže ona. Danas, dodaje, utopija o „ljudskom detektoru” živi uglavnom u našim telefonima, u viralnim snimcima koji za nekoliko sekundi obećavaju da će otkriti da li neki političar laže.

Laž zamara više nego što mislimo

Iako ne postoji jedan magičan znak, postoje psihološki procesi koji čine laganje težim nego što izgleda. „Lagati zamara, troši ogromnu energiju”, objašnjava Vargas. „Mozak mora da izmisli koherentnu priču, da zadrži istinu da ne izađe i da pazi da ne protivreči sebi. Sav taj višak posla proizvodi nevoljna 'curenja' koja mogu da unište laž.”

Jedan od najrasprostranjenijih mitova kaže da onaj ko laže izbegava pogled. Istraživanja pokazuju upravo suprotno. „Onaj ko pokušava da prevari obično te gleda više nego inače, stalno posmatra tvoju reakciju da proveri da li mu veruješ”, kaže stručnjakinja. To nas podseća na malo dete koje ti pre nego što ti prizna neku nestašluk uzme lice u ruke i zagleda ti se duboko. Kao odrasli prestajemo da diramo lice, ali mozak ponavlja isti obrazac nadzora.

Tu je i trenutak s mikroizrazima, tim nevoljnim blescima prave emocije koji traju milisekunde. Problem je što ljudsko oko, u normalnom razgovoru, retko ih uhvati na vreme. A stvari postaju još složenije jer isti postupak može da znači sasvim različite stvari: prekrštene ruke mogu da znače hladnoću, tenziju ili samo uobičajen položaj.

Tajna se zove osnovna linija

Ako postoji zaista koristan alat, on nema veze s memorisanjem spiskova pokreta. Ključ je da znaš kako se neko ponaša kad je spokojan, bez pritiska. U psihologiji se to zove osnovna linija. Zamisli prijateljicu s kojom godinama razgovaraš: znaš kako govori kad je opuštena, da li gestikulira mnogo ili malo, da li žuri. Svaka upadljiva promena u odnosu na to može da znači da se nešto dešava, iako ne mora da bude laž.

Vargas daje primer s „radarom majke”. Ulaziš u kuću, ne kažeš nijednu reč, a ona te gleda i odmah pita šta ti je. Nije supermoć, već godine posmatranja. Najveću grešku koju pravimo ona naziva „Otelovom greškom”: mešamo znake stresa sa znacima krivice. Neko može da se uznemiri, da muca ili da skrene pogled zato što se oseća osuđivano, stidljivo ili uplašeno, a ne zato što laže. „Ako bi se analiza oslanjala samo na izolovane pokrete, neverbalna komunikacija bi bila pseudonauka. Pokret bez konteksta je samo crtež, ne signal”, zaključuje ona.