Rekonstrukcija otvara jedno suštinsko pitanje: ako se posle dve godine mandata priznaje da deo ministara nije radio dovoljno dobro i zato se menjaju, onda ko snosi političku odgovornost za izgubljeno vreme? Dve godine su značajan period u kome su mogle da se realizuju reforme, infrastrukturni projekti i sistemske promene. Umesto toga, javnost dobija priznanje da deo tima nije isporučio očekivane rezultate. To otvara ozbiljno pitanje: ako gotovo trećina vlade nije isporučila očekivane rezultate, ko preuzima političku odgovornost za izgubljene dve godine? Ali, pored pitanja ko nije radio, postoji još jedno, možda i važnije pitanje: ko je kontrolisao ministre ove dve godine?

Odgovornost nije samo kod onih koji nisu završili posao. Odgovornost ima i onaj koji ih je izabrao, koji im je dao poverenje i koji je dve godine trebalo da prati njihov rad.

Zato, pored pitanja „ko se menja?", javnost ima pravo da pita i: ko je kontrolisao ove dve godine i zašto se tek sada utvrđuje da neki od njih nisu radili dovoljno dobro?