Druga polovina 2025. godine trebalo je da bude trenutak kada Evropska unija zatvara vrata ruskoj industriji mineralnih đubriva. Ogromnim carinama Brisel je praktično zatvorio evropsko tržište. Efekat na papiru izgledao je savršeno: isporuke su pale sa oko 1,5 miliona tona na skromnih 68.700.

Efekat na rusku kasu se nije desio.

Umesto da padne, ukupan prihod najvećeg svetskog izvoznika đubriva porastao je sa 15,4 milijarde dolara na 18 milijardi dolara. Proračuni su poljskih analitičara, a nezadovoljstvo koje ih prati najbolje opisuje situaciju - zemlja koja je najglasnije tražila pritisak na Moskvu sada gleda kako se taj pritisak vratio kao bumerang.

Kada izgubiš jedno tržište, nađi nova

Pošto je izgubio evropske kupce, Kremlj je odmah preusmerio trgovinske tokove. Indija, Brazil, Srbija i Sjedinjene Države postali su ključni uvoznici ruskih mineralnih đubriva. Statistika iz prva četiri meseca ove godine dovoljno je jasna: američke nabavke skočile su sa 529 miliona na 820 miliona dolara, a Vašington je i prošle godine potrošio 1,3 milijarde dolara na njih. Izvoz ka Brazilu porastao je na 171 milion dolara.

Znači, dok je Evropa uvodila carine, najglasniji saveznik Evrope kupovao je sve više. To nije protivrečnost koja traži dugo objašnjenje - to je razlika između onoga što jedna država kaže i onoga što jedna država plaća.

Region nije posmatrač

Isporuke ka Srbiji više nego trostruko su se povećale i dostigle skoro 60 miliona dolara. Kada se evropsko tržište zatvara, roba ne nestaje - ona nalazi bliža vrata, a Balkan je uvek bliža vrata.

Đubrivo nije obično trgovinsko dobro. To je ulazna sirovina za poljoprivredu cele jedne države. Svaka zemlja koja odlučuje odakle ga uzima, odlučuje i koliko je izložena kada taj izvor jednog dana postane politički problem. Da li neko u regionu postavlja taj račun sada, ili će čekati da ga ponovo postave drugi umesto nas?

Sankcija koja kažnjava sa pogrešne strane

Logika sankcija počiva na pretpostavci da je kupac nezamenljiv. Kada on bude zamenjen za nekoliko meseci, sankcija ostaje samo kao trošak za onoga ko ju je uveo. Evropska unija se, kako suvo primećuju poljski analitičari, „efikasno” isključila iz lanca, dok je ostatak sveta nastavio da kupuje.

Pitanje nije da li je Brisel imao pravo da uvede carine. Pitanje je da li je neko prethodno izračunao šta će se desiti narednog dana - i šta vredi mera koja pogađa onoga ko je donosi jače nego onoga protiv koga je usmerena.