Sako sa podloženim ramenima nije moderan izum - to je 500-godišnja strategija za vizuelnu moć, i ona se sada vraća u garderobe bez mnogo pitanja. Prvi ga je upotrebio Henri VIII u 16. veku, i to ne kao modu, već kao politiku - dubleti sa podloženim ramenima da bi izgledao širi, intenzivnije, opasnije. Engleski monarh je čak donosio posebne zakone kojima se ograničavalo ko sme da nosi slične odeće.

Ženama je trebalo mnogo više vremena. Krajem 19. veka, kada su žene počele da izlaze na ulicu zbog posla, pojavile su se i prve praktične forme s malo konstrukcije na ramenima. Elsa Schiaparelli je 1930-ih kreirala arhitekturu ramena inspirisanu vojnim uniformama. Drugi svetski rat ih je učinio funkcionalnim - žene su ušle u fabrike, odeća se prilagodila. Godine 1966, Yves Saint Laurent je legitimisao ženski kostim sa rukavom.

Ali pravo doba „power dressinga" došlo je u 80-tim. Kada su žene počele da ulaze u korporativni svet, ramena su postala signal - ne estetike, već probojnosti. Sako sa podloženim ramenima govorio je „ne ignorišite me na sastanku." To je bila Thatcher na premijerskoj stolici, to je bila Joan Collins u „Dinastiji", to je bila ideja da žena može da zauzme isti prostor kao muškarac - bukvalno, sa ramenima.

Danas se ovaj sako vraća iz sasvim drugačijeg razloga. Psiholog Angela Pera kaže da odeća nije samo za oko - ona menja unutrašnji osećaj pre nego što sledi emociju: „meka ali moćna, počinje spolja i utiče na sve unutra." Drugim rečima - ako imate težak dan, obucite sako sa ramenima. Ne za sliku u ogledalu, već za trenutak kada ćete ući u prostoriju i videti ko gubi prvu sekundu. To je još uvek ista matematika kao u 16. veku, samo bez sablji.