Američki predsednik Donald Tramp kaže da je u „fazi odlučivanja” o Iranu i da bi se „u ne tako dalekoj budućnosti” mogle dogoditi „veoma velike stvari”. To nije citat iz govora, nego iz razgovora sa dopisnikom Foks njuza Trejem Jingstom, koji ga je potom preneo pred kamerom. Formulacija je dovoljno nejasna da znači sve - i dovoljno teška da je nikoje ne ignoriše.

Prema Jingstu, Tramp je nabrojao tri opcije koje stoje pred Vašingtonom: da nastavi vojni pritisak na Iran, da pusti zemlju dodatno ekonomski da oslabi ili da pokuša da postigne dogovor. A potom je izgovorio rečenicu koja je obišla svet: „Moje pitanje je ako i kada - da li da raznesem celu zemlju? Bolje da pripaze na ponašanje.” Jedna država sa preko 90 miliona ljudi, svedena na pitanje raspoloženja.

Istovremeno, Tramp kaže da bi verovatno bio otvoren za sastanak sa iranskim predsednikom Masudom Pezeškijanom, koji ove nedelje treba da bude u Njujorku na Generalnoj skupštini UN. Znači, u istom dahu: „da li da je raznesem” i „seo bih za stol”. Diplomatija kao poker - samo što ulog nije njegov.

U Vašingtonu, prema Jingstu, Iran vide kao dve struje. Sa jedne strane „umereniji” oko Pezeškijana i ministra inostranih poslova Abasa Aragčija, sa druge ljudi povezani sa Revolucionarnom gardom, za koje SAD tvrde da nastavljaju da planiraju napade na američke sile i interese na Bliskom istoku. Problem je, priznaje administracija, što teško nalazi sagovornika u režimu sa kojim uopšte može nešto da se dogovori. Neke iranske funkcionere Tramp je opisao kao ljude koji „se kriju kao pacovi”.

Kada je voditelj pitao da li „ne tako daleka budućnost” znači časove ili dane, Jingst nije imao odgovor. Ni rok, ni odluka - samo signal da se nešto priprema. Tramp je u isto vreme omalovažio bezbednosna upozorenja izdata poslednjih dana američkim građanima na Bliskom istoku: ovaj vikend se, kaže, ne razlikuje od drugih.

Balkan ima dugu memoriju o tome šta znači kada jedna velika sila „razmišlja naglas” o manjoj državi. Pitanje koje ostaje je jednostavno: kada predsednik najmoćnije armije u svetu otvoreno razmišlja da li da „raznese celu zemlju”, da li je uopšte važno šta će odlučiti - ili je šteta već napravljena samim pitanjem?