Glasački listići u Rusiji još uvek se broje, ali priča je ispričana mnogo pre nego što je otvorena prva kutija. Posle obrađenih 75,31 odsto zapisnika, „Jedinstvena Rusija” drži 57,48 odsto glasova za Državnu dumu. Na drugom mestu je Komunistička partija sa 14,03 odsto, iza nje Liberalno-demokratska partija sa 8,75, „Novi ljudi” sa 8,01, a „Pravedna Rusija” jedva se drži iznad praga sa 5,01 odsto.

To je brojka koja izgleda kao rezultat, a zapravo je potvrda. Pet partija ulazi u parlament, a četiri od njih godinama glasaju onako kako se od njih očekuje. Opozicija u ruskom parlamentu postoji kao nameštaj - potrebna je da bi se videlo da je prostorija puna.

Zanimljivija je druga polovina izbornog sistema. Od ukupno 225 jednomandatnih okruga, kandidati „Jedinstvene Rusije” vode u 208. Komunisti, „Pravedna Rusija” i nezavisni kandidati prednjače u po četiri, LDPR u dva, a „Rodina” u jednom. Polovina Dume deli se proporcionalno po partijskim listama, druga polovina se osvaja okrug po okrug - i upravo tamo većina prestaje da bude većina i postaje monopol.

Glasanje je trajalo tri dana, od 18. do 20. septembra, a u delu zemlje glasalo se i elektronski. Izlaznost je, prema preliminarnim podacima, premašila 55 odsto. Centralna izborna komisija najavila je da konačni rezultati neće biti objavljeni pre 25. septembra, pa se procenti i raspodela mandata teoretski još uvek mogu promeniti.

Teoretski. Niko u Moskvi ne čeka 25. septembar da bi saznao ko drži Dumu. Izborna noć u zemljama ovog tipa ne služi da se otkrije pobednik, nego da se izmeri sa koliko će pobediti - i da li je ta brojka dovoljno ubedljiva za spolja, a dovoljno skromna da ne izgleda nacrtano.

Balkan ovu scenu zna napamet. Parlament sa pet partija koji zvuči kao pluralizam, izborna komisija koja broji sporo i mirno, i rezultat koji nikoga ne iznenađuje zato što su ga svi unapred znali. Razlika je u veličini države, a ne u logici procesa.

Pitanje koje ostaje nije ko je osvojio Dumu. Pitanje je šta uopšte znači parlament koji nema moć da kaže „ne” - i koliko dugo jedna država može da vodi rat sa institucijom koja postoji samo da bi potvrdila odluku donetu na drugom mestu.