Dedina broška među belim cvetovima i ćerka koja je prva krenula stazom: svadba čiji se najvažniji deo ne vidi u cenovniku

Među belim cvetovima u mladinom buketu stajala je jedna broška. Nije bila ukras - bila je njenog dede. „To je bio moj omiljeni detalj, jer sam osećala da me je na neki način i on držao za ruku na tako značajan dan”, kaže Karla, supruga fudbalera Gabrija Veige.

Svadba je održana 6. juna u crkvi „Nuestra Senjora de la Antigva” u Monforte de Lemosu, a proslava u Aurea Palasio de Sober - palati iz sedamnaestog veka u Ribeiri Sakri, u Galiciji.

Priča iza svadbe je zanimljivija od fotografija. Njih dvoje se znaju iz detinjstva. „Jednog dana Gabri mi je progovorio i tada je počela naša priča”, seća se ona. Zatim su usledile četiri godine zajedno, deo njih u Saudijskoj Arabiji dok je on igrao za Al-Ahli, i jedna ćerka - koju oboje opisuju kao „najlepšu stvar koju su stvorili zajedno”.

Tu je tačka koju će prepoznati svako ko je prošao kroz svadbu na Balkanu. Najemotivniji momenat cele ceremonije nije bio ni ulazak mlade, ni razmena prstenja. Bio je kada je njihova ćerka krenula stazom. Karla ga je nazvala „nesumnjivo najposebnijim i najdirljivijim momentom cele svadbe”. Svadba gde je dete već tu menja redosled svega - to nije početak porodice, to je potvrda nečega što već postoji.

Obe haljine izradio je dizajner Ze Garsija. Prvu, za crkvu - klasičnu, u delikatnoj cvetnoj čipki, sa izrezom barka, dugim rukavima i pripijenom siluetom. „Već od prvog susreta, dao mi je potpuno poverenje”, kaže mlada. Dizajner ju je završio za manje od četiri meseca, dok je ona istovremeno bila majka malog deteta i išla na probe.

Drugu, za proslavu - satensku, sa draperijskim izrezom, spuštenim rukavima i otvorenim leđima. Razlog za drugu haljinu ona kaže direktno: „Izabrala sam drugi izgled zato što sam htela da svaki trenutak proživim sa potpunom slobodom i da uživam do kraja.” To je iskrenije objašnjenje nego što se obično dobije za drugu haljinu, a u jednom je i tačno - nema čoveka koji je igrao do tri ujutru u pripijenoj čipki i bio zadovoljan tom odlukom.

Ostatak je bio svesno jednostavan: til veo spušten niz leđa, cipele boje slonovače sa špicem, diskretan nakit. Frizura za crkvu - olabavljena punđa sa nekoliko ispuštenih pramenova, ona koju i inače nosi. Za proslavu - meki prirodni talasi.

Dekoraciju je vodila Sofi Kors, u bež i belom, paleti koja preslikava njihov dom. A zatim se proslava pretvorila u nešto što liči na vašar - potpuna suprotnost smirenoj ceremoniji. Gosti su bili samo najbliži.

U vreme kada se svadbe mere brojem gostiju, lokacijom i time koliko dobro izgledaju na ekranu, vredi zabeležiti šta je ovde opisano kao najvažnije: jedna broška, jedno dete koje ide stazom, i odluka da druga haljina nije raskoš nego način da se doigra. Ništa od toga se ne vidi u cenovniku.