Ponekad je najiskrenija rečenica jednog političara ona koja mu se omakne. Donald Tramp nenamerno je otkrio zašto je sklopio dogovor sa Iranom: „Nisam hteo ekonomsku katastrofu. Da smo nastavili ovako, mogla je da se desi." I s tom rečenicom, cela predstava o tvrdoj ruci se raspala.

Republikanci su besni. Bivši potpredsednik Majk Pens nazvao je dogovor „čistom kapitulacijom i popuštanjem pred neprijateljem", a u redovima senatora čulo se da bi se i Regan prevrnuo u grobu. Kritika nije samo partijska poza - ona pogađa u nešto stvarno: lider koji donosi najveće odluke gledajući u berzu, a ne u strategiju.

Zašto baš to otkriva Tramp. Berza je skakala „kao raketa" kada je mir izgledao blizu, i padala dramatično kada su pregovori zapinjali - i ti pokreti su mu krojili politiku. Prihvatanjem dogovora, poruka Iranu i svim drugim protivnicima je jasna: dovoljno je izdržati ekonomski pritisak, i Amerika će popustiti. Iran sada drži kartu Ormuskog moreuza snažnije nego ikad.

Za balkanskog čitaoca, ovo je lekcija o tome kako izgleda moć izbliza - ne kao čelična volja, nego kao čovek koji gleda u grafikone. Nas neprestano ubeđuju da velike sile imaju dugoročne planove, da je svaki potez deo velike šahovske partije. A evo jedan od najmoćnijih lidera na svetu priznaje da je odlučivao prema dnevnom tržištu. Možda je cela igra oduvek bila sitnija nego što nam je prodaju - pitanje nerava i berzanskih indeksa, ne principa.