Najbolja priča sa ovog venčanja nije o haljini. Ona je o tome kako je mlada našla dizajnerku: videla je ženu u crvenom na nekom događaju, prišla joj da joj kaže koliko lepo izgleda, i tek nekoliko dana posle sopstvenog venčanja rekli su joj da je ta žena sama sebi dizajnirala haljinu.

Ana i Migel venčali su se u septembru u bazilici Uspenja Marijinog u Lekeitiju - baskijskom mestu u kojem porodica Migela leti godinama i u kojem su nekada letovale i kraljevske porodice. Proslava se nastavila u Palati Zubijeta, koja se vodi kao najvažnija seoska palata u Baskiji.

Haljina

Dizajn potpisuje Klaudija Ljagostera: V-dekolte, otkrivena ramena i beli detalji izvezeni zlatnim šljokicama po suknji. Nijedna druga haljina, nijedno presvlačenje na pola svadbe u nešto kraće. „Toliko mi se dopadala moja haljina da sam htela da je iskoristim maksimalno, sve moguće sate dana”, kaže mlada.

To je odluka koju vredi primetiti, jer je trend sa drugom haljinom već postao pravilo koje niko ne osporava. Ana ga je osporila najprostijim argumentom - zašto da skineš nešto što ti se dopada.

Veo

„Veo je bio jedna od poslednjih stvari koje sam izabrala. Bio je od rustične svile, sa prelepom transparentnošću.” Tu ima pouka za svakog ko se mesecima pred svadbu muči sa velom: to je komad koji se najmanje vidi na fotografijama i najviše odugovlači u odlučivanju.

Detalji

Cipele od somota u ćilibarnoj nijansi sa zlatnim tonovima, od Flordeasoka - poklon od majke. Minđuše od M de Paulet, poklon od sestre Marije. Ovo je stari balkanski običaj pod drugim imenom: da svaki komad na mladi nosi potpis nekoga iz porodice.

Cveće je radila Marina Agire iz Bilbaa, a boju je odabrala mlada: „Dopadali su mi se ti rustični tonovi, beli, žuti, zeleni i sa malo boje nara ili bugenvilije.” Na stolovima su išle hortenzije i, umesto dekorativnih sitnica, šljive. Torta je bila minimalistička, u obliku planine.

Šta ostaje

Upitana šta joj je bilo najjače, mlada nije odgovorila nijednim detaljem iz dekora: „Ulazak u crkvu pod ruku sa ocem.” A za ceo dan: „Imati sve ljude koje voliš okupljene oko sebe je osećaj potpune sreće koji se ne opisuje.”

Svako ko je organizovao svadbu u regionu zna istu matematiku - meseci računanja za cveće, menije i raspored gostiju, a na kraju se pamti jedan hod niz prolaz i lica u prvim redovima. Ne zato što ostalo nije vredelo, nego zato što svadba nikada nije bila izložba.