Aleksandar Vučić je uveče 27. septembra potpisao ostavku na funkciju predsednika Srbije. Ne u tišini kabineta, već pred kamerama, ispred zgrade Predsedništva, pred masom pristalica sa bakljama, zastavama i motorima. Tekst je jedna rečenica: na osnovu člana 116 Ustava, podnosi ostavku na dužnost predsednika Republike. Dokument ide u Skupštinu, a dužnost sutradan predaje Ani Brnabić.

Ako je neko pomislio da je ovo oproštaj od politike - zaboravite. Vučić je prvi na listi „Aleksandar Vučić - Ujedinjena Srbija” za izbore 25. oktobra, a predsednički izbori, prema njegovim rečima, moraće da budu održani do kraja decembra. Sa funkcije odlazi pravo u kampanju.

„Svi drugi smeju, samo ja ne?”

Kada ga je američki televizijski voditelj pitao za prelazak sa predsedničke na premijersku funkciju, Vučić je odgovorio primerima: Aleksandar Stub u Finskoj bio je premijer, pa postao predsednik, a naveo je i Rumena Radeva iz susedne Bugarske. „Svima je dozvoljeno, a meni nije”, bila je njegova poruka. Dodao je da će, ako druga strana pobedi, čestitati još iste večeri. Zvuči demokratski. Ali koliko je fer takmičenje kada se funkcija napušta, a ime ostaje - napisano na vrhu izborne liste?

Izveštaj sa sopstvenim brojkama

Poslednji govor kao predsednika bio je izveštaj bez oponenta u studiju. Nezaposlenost je 2012. godine bila 25,9%, a kod mladih 54%. Javni dug kada je postao premijer bio je 79% BDP-a, danas je 43% - naspram proseka od 84-85% u Evropskoj uniji. Više od 300 fabrika i pogona. Oko 500.000 formalno zaposlenih više nego 2012, iako zemlja ima oko 500.000 stanovnika manje. Za 70 godina izgrađeno je 596 kilometara autoputeva, a za 13 godina - 686, sa još oko 400 u izgradnji.

Brojke su njegove i on ih je izgovorio. Istog dana, ipak, priznao je i jednu slabost: država je „najviše ispita pala u obrazovanju”, jer je dozvolila da interesi dela profesora budu iznad interesa dece. Koji Balkanac ne zna da je izveštaj na odlasku uvek duži od liste grešaka?

Ulica naspram naroda

Najjača rečenica večeri bila je i najironičnija. „Nikada ne slušaj ulicu. Ulica nikada ne donosi dobre odluke. Slušaj narod. A narod slušaš na izborima”, rekao je Vučić - stojeći na ulici, pred hiljadama ljudi okupljenih upravo da bi ga slušali. Razlika je, očigledno, u tome čija je ulica.

Protivnici su tvrdili da nikada neće dati ostavku. „Lagali su, kao i bezbroj puta do sada”, odgovorio im je. Prihvatio je debatu na državnoj televiziji sam protiv dvojice, a CRTA i Ilija Srdanović, prvi na suprotnoj listi, odbili su poziv. „Svi su naučili da udaraju u džak. To nije demokratija”, poručio je.

„Strani faktor” pred izbornu noć

Iste večeri stiglo je i upozorenje: postoje informacije da će ljudi iz inostranstva, zajedno sa ljudima u zemlji, „čak i iz državnog aparata”, pokušati da izazovu nemire u izbornoj noći. Imena nisu rečena, a o dokazima nije bilo reči - samo uveravanje da su službe upoznate i da će institucije „raditi svoj posao”. Koliko smo puta do sada na Balkanu čuli za nevidljivi strani plan tačno nekoliko nedelja pre glasanja?

O spoljnoj politici bio je neočekivano iskren. Gotovo svaki sastanak u Evropi u poslednje četiri i po godine, rekao je, bio je „mučenje”, jer je prvo pitanje uvek bilo zašto Srbija nije uvela sankcije Rusiji. Sa Rusima je, pak, bilo teško jer žele po svaku cenu da zadrže NIS. „Na kraju strada Srbija.” Naslednicima je ostavio i poruku o Kosovu - da ne popuste pred onima koji će ubeđivati da treba što pre da ga se odreknu.

Pre nego što je napustio funkciju, potpisao je i pomilovanje i aboliciju za 49 osoba. U poslednjem obraćanju citirao je Vinstona Čerčila, a odmah potom i Si Đinpinga - sa Zapadom u jednoj ruci i Istokom u drugoj, kako je vodio i celu politiku. Za Makedoniju, kojoj je Srbija sused i najvažniji put ka severu, pitanje posle 25. oktobra je praktično: da li će Beograd nastaviti da sedi na dve stolice, samo iz druge fotelje? Predsednik je otišao, a Vučić će od sutra, po sopstvenim rečima, biti „svuda po Srbiji”.