Hrvatski premijer Andrej Plenković je s govornice Generalne skupštine Ujedinjenih nacija uputio direktan prigovor Srbiji: vojne počasti koje su odate Ratku Mladiću posle njegove smrti bile su, kako je rekao, uvreda za njegove žrtve i za presude međunarodnog suda. I dodao je jednu rečenicu koja je teža od samog prigovora - takav postupak se kosi s evropskim vrednostima za koje Srbija sama tvrdi da želi da ih prihvati.

Ovo nije spor oko tumačenja istorije. Mladić je osuđen pravosnažnom presudom međunarodnog suda. Kada jedna država kandidat za članstvo u EU pravi državni čin oko takve ličnosti, pitanje nije emotivno - pitanje je institucionalno: šta točno znači usvajanje evropskih kriterijuma ako se presude sudova kojima je ta država priznala nadležnost tretiraju kao stvar ukusa?

Male države i pravo kao jedina odbrana

Plenković je ceo govor postavio oko jedne ideje: međunarodno pravo zasnovano na pravilima nije naivnost, nego jedino što stoji između manjih država i prava snažnijeg. „Ne zato što smo naivni”, rekao je, „nego zato što smo videli i doživeli alternativu”. Za države naše veličine, dodao je, to pravo je granica između reda i tiranije, između suverene ravnopravnosti i vladavine sile.

Za tu tvrdnju stavio je hrvatski rat iz devedesetih kao argument - gotovo 20.000 poginulih i 1.725 lica koja se i danas vode kao nestala. Trideset godina kasnije, porodice još čekaju grob. To je brojka koju u našem regionu ni jedna država ne čita kao tuđu statistiku.

Istu logiku je prenio i na Ukrajinu, s formulacijom koju vredi zapamtiti: mir ne sme da nagrađuje osvajanje, a obnova ne može da se odvoji od pravde. To je rečenica koja se direktno sudara sa svakim predlogom za „zamrzavanje” konflikta po liniji fronta.

I jedan domaći dug

Plenković je otvorio i temu izborne reforme u Bosni i Hercegovini, gde, prema njemu, Hrvati ostaju bez legitimnog predstavljanja - stanje koje je nazvao nepravednim i destabilizujućim. Tu ulazimo na teren gde svaka strana u BiH ima svoju verziju iste priče, a dvadeset pet godina međunarodnog posredovanja nije proizvelo sporazum koji svi priznaju.

Ono što ostaje posle govora je pitanje koje nije upućeno samo Beogradu. Ako su presude međunarodnih sudova obavezne samo za one koji su slabiji, tada kakvu garanciju imaju manje države da će njihovi računi nekada biti zatvoreni? Zahtev za reformu OUN, koji je Plenković takođe spomenuo, dobija smisao tek nakon što se odgovori to pitanje.