Andrej Plenković izašao je za govornicu 81. zasedanja Generalne skupštine UN i počeo diplomatski - proširenjem Evropske unije. Jugoistočna Evropa, rekao je, „ostaje nedovršen deo evropskog projekta”. Nekoliko rečenica kasnije postalo je jasno na koju je adresu poruka poslata.

„Pomirenje postaje moguće kada se prizna odgovornost za zločine iz prošlosti i kada se odbaci njihovo veličanje. Taj standard ne dozvoljava nacionalne izuzetke”, izjavio je hrvatski premijer. Zatim je izgovorio ime koje se ove nedelje stalno vraća u regionalne vesti.

„Ratko Mladić je osuđeni ratni zločinac, odgovoran za genocid u Srebrenici, prvi genocid u Evropi posle Holokausta. Vojne i zvanične počasti koje su mu ukazane u Srbiji bile su uvreda za njegove žrtve i za presude međunarodnih sudova”, rekao je Plenković. Učešće predstavnika države i javno odobravanje koje je pratilo ceremoniju, dodao je, „u potpunoj su suprotnosti sa vrednostima Unije kojoj Srbija želi da pristupi”.

Beograd je odgovor imao spreman još pre govora. Predsednik Aleksandar Vučić nedavno je izjavio da nema nikoga iz Evrope ko se nije oglasio povodom sahrane, „kao da je sahrana mogla da se izbegne, ili je trebalo da čoveka sahranimo na groblju za pse”. Prema njegovim rečima, na sahrani su bili obični vojnici, bez velikih počasti, a tri ili četiri ministra došla su da izraze saučešće. Evropljani su, tvrdi Vučić, zapravo bili zgroženi prizorom i brojem ljudi koji su došli. Hag je, dodao je, postupao „krajnje nemoralno”, jer je znao da čovek umire, a nije hteo da ga pusti da umre u svojoj zemlji.

Tako ista sahrana sada ima dve verzije. Zagreb govori o vojnim i državnim počastima, Beograd o običnim vojnicima i ministrima koji su došli da izraze saučešće. Ali presuda za Srebrenicu ne zavisi od toga koja će verzija zvučati ubedljivije u Njujorku - ona je pravosnažna, i upravo na nju se pozvao Plenković.

Ostaje pitanje šta sledi. Hrvatska je članica Unije i njen glas ima težinu svaki put kada treba otvoriti novo poglavlje. Da li će Brisel ovu rečenicu pretvoriti u uslov za Srbiju, ili će ona ostati još jedan balkanski govor u sali koja ih je sve čula?