Tramp je stao pred Generalnu skupštinu OUN u Njujorku i prebrojao svoj mirovni bilans: osam međunarodnih sudara koje je, prema njemu, njegova administracija završila ili sprečila da prerastu u nešto veće. Na toj listi, između Izraela i Hamasa, Izraela i Irana, Egipta i Etiopije, Indije i Pakistana, Ruande i Konga, Armenije i Azerbejdžana, Kambodže i Tajlanda, stoji i jedna stavka koja na Balkanu zvuči drugačije nego u sali - Srbija i Kosovo.

Sala je molčala. Ne zato što se neko iznenadio, nego zato što je za svetsku publiku to samo još jedna stavka na spisku. Za nas je otvoren račun koji niko nije zatvorio, nego ga je samo prebacio u drugu fioku.

Šta je u stvari „rešeno”

Tramp je u prvom mandatu, 2020. godine, u Beloj kući sakupio Aleksandra Vučića i tadašnjeg premijera privremenih institucija u Prištini Avdulaha Hotija. Potpisali su dokumente o ekonomskoj normalizaciji. Tadašnja američka administracija to je predstavila kao korak ka smanjenju tenzija i ka čvršćim ekonomskim vezama. Ekonomska normalizacija - ne status, ne priznavanje, ne granica, ne kosovski Srbi na severu. Ekonomija.

Šest godina kasnije taj isti potpis se vodi kao završen ratni sudar pred Generalnom skupštinom. Bela kuća mesecima navodi taj slučaj među diplomatskim uspesima Trampa. I tu je trik koji vredi zabeležiti: konflikt ne treba da bude rešen da bi bio proglašen rešenim. Dovoljno je da bude miran dovoljno dugo da neko sebi pripiše mir.

Zašto se ovo odnosi i na nas

Makedonija zna ovu mehaniku napamet. Potpišeš nešto s američkim ili evropskim posrednikom, domaćin to proglasi za istorijski proboj, a potom deset godina objašnjavaš da u stvari nije bilo rešeno ni ono zbog čega si potpisivao. Prespa se sklopila kao ulaznica za NATO i za EU. NATO je došao. Ostalo još čeka, a ime je već promenjeno.

Zato spisak od osam točaka nije samo tuđa kampanja. On je podsetnik kako izgleda region kada se gleda s govornice drugog kontinenta: kao stavka koja se može zatvoriti jednom rečenicom, zato što niko u sali nema rodbinu na Kosovu, niti čeka red na graničnom prelazu.

Da li je neki od tih osam sudara zaista zatvoren? To ne pita ni jedan od prisutnih - a upravo je to pitanje jedino koje vredi.

U međuvremenu, Priština koristi margine istog skupa za svoje nastupe, Beograd za svoje, a spisak stoji nedirnut. Govor je završio, a na terenu se nije pomerilo ništo. Ako je to definicija mira, tada je Balkan u miru odavno - samo nisu rekli nikome ko živi tu.