Srpski predsednik Aleksandar Vučić dao je intervju za američki konzervativni portal u kome je izjavio da je Donald Tramp najpopularniji američki političar u Srbiji u poslednjim decenijama. Prema Vučiću, čak 75 odsto Srba sa jasnim stavom podržavalo je Trampa - „što nije bio slučaj ni u samim Sjedinjenim Državama", kako je rekao.

Da Vučić ume da čita publiku, nije novost. Intervju je stigao i do samog Trampa, koji ga je podelio na svojoj mreži pred milionima pratilaca. Za jednog balkanskog lidera, da bude primećen od američkog predsednika politički je kapital koji vredi više od bilo koje domaće izborne pobede.

Vučić je naveo i razloge te navodne popularnosti: želju za drugačijim odnosima sa SAD posle ere Klintona i bombardovanja NATO-a, cenjenje „hrišćanskih vrednosti", i Trampove pokušaje mira između Rusije i Ukrajine. On je čak pozvao Trampa u Beograd, tvrdeći da bi „bar 100.000 ljudi došlo da ga pozdravi" - nakon što je poslednji američki predsednik u poseti bio Ričard Nikson.

Tu vredi zastati. Brojke poput „75 odsto" i „100.000 ljudi" izgovorio je političar u intervjuu namenjenom upravo američkoj publici - nisu merene, već proklamovane. Kada jedan lider istovremeno poručuje Evropljanima da „ne razumeju" Trampa, a Vašingtonu šalje komplimente, to nije analiza, već pozicioniranje.

Za čitaoca na Balkanu slika je poznata: isto lice, dve publike, dve poruke. Pitanje nije da li Vučić zaista dobro igra šah (u intervjuu je pobedio novinara), već koliko vešto igra na više tabli odjednom - i ko na kraju plaća za partiju koja se vodi preko naših glava.