Volodimir Zelenski sleteo je u Beograd, a protokol je rekao više od svakog saopštenja. Nije ga dočekao predsednik, nije ga dočekao premijer - dočekao ga je ministar rudarstva i energetike. Poruka sama po sebi: ovo nije politička poseta, ovo je trgovački razgovor. I baš zato vredi gledati pažljivo.

Srbija godinama igra istu igru - jedna noga u Briselu, druga u ruskoj gasnoj infrastrukturi, a ruke pružene ka svima. Poseta Zelenskog nije rešila tu dilemu, nego joj je dodala još jedan sloj. Beograd može da pokaže da sarađuje sa Evropom, a pritom ništa da ne potpiše protiv Moskve. Strateška dvosmislenost, upakovana u radni sastanak.

Oružje je priča koju svi znaju

Srpska vojna industrija je najveća i najrazvijenija u regionu, a izvoz municije koja na kraju završi u Ukrajini meri se u stotinama miliona evra - prema procenama, blizu jedne milijarde. Zvanično, Beograd ne isporučuje oružje zaraćenoj strani. Praktično, posrednici završavaju posao i niko ne postavlja neprijatna pitanja. Na stolu je bila i zajednička fabrika dronova, sa izraelskim učešćem.

Ali prava tema bio je gas

Ukrajina sedi na podzemnim skladištima gasa koja sama po sebi nose gotovo trećinu celog evropskog kapaciteta. To nije sitnica - to je infrastruktura kakvu ni jedna druga evropska država ne može da replicira preko noći. Srbija želi da smanji zavisnost od ruskog gasa i gradi interkonekcije sa Bugarskom, Rumunijom i Makedonijom. U tom računu, ukrajinska skladišta su poslednji deo koji nedostaje.

Zato je Makedonija deo ove priče čak i kada je niko ne spominje u naslovima. Gasna mreža koja se gradi kroz region ne priznaje političke simpatije - ona samo povezuje cevi. Ko će biti na kraju cevi i pod čijim uslovima, to je pitanje koje će se rešavati u sledećim godinama, ne danas.

Kosovo je bilo cena bileta

Zelenski je javno potvrdio da Ukrajina ne priznaje jednostrano proglašeno nezavisno Kosovo i da se ta pozicija nije menjala. Za domaću srpsku publiku, to je bio glavni naslov večeri. Za Prištinu, to je bio udarac koji je došao sa najneočekivanije strane - iz zemlje kojoj je Kosovo davalo podršku od prvog dana invazije.

I tu se vidi cela logika sastanka. Dva predsednika su se srela, govorila o teritorijalnom integritetu i principima UN, a svaki od njih je uzeo tačno onu rečenicu koja mu treba kod kuće. Zelenski je dobio gas i municiju. Vučić je dobio potvrdu za Kosovo. Da li je iko uopšte razgovarao o vrednostima, ili samo o cevima i kalibrima?