U Podgorici se ovih dana raspravlja o nečemu što zvanično ne postoji. Tvrdnja da Crna Gora razmišlja da se priključi vojnom formatu Hrvatske, Albanije i Kosova krenula je kroz regionalne medije, stigla do opozicionih saopštenja i do komentara penzionisanih oficira - a pritom nijedna vlada je nije potvrdila.

Šta je potvrđeno, a šta nije

Potvrđeno je ovo: Hrvatska, Albanija i Kosovo su u martu 2025. godine potpisali deklaraciju o vojnoj saradnji. Dokument govori o zajedničkoj odbrambenoj industriji, većoj operativnoj usklađenosti kroz zajedničke vežbe, suočavanju sa hibridnim pretnjama i podršci evroatlantskim integracijama. To je javan tekst, ne tajna.

Potvrđeno je i da je Crna Gora članica Američko-jadranske povelje, takozvane A5, gde zajedno sa Hrvatskom i Albanijom redovno učestvuje u zajedničkim vežbama, a Kosovo ima status posmatrača. Tokom ove godine predstavnici tih zemalja sastajali su se u tom formatu i učestvovali u sajber-obuci i u seriji manevara.

Ono što nije potvrđeno jeste upravo ono oko čega se vrti sva buka - da se Podgorica priključuje trojnom paktu. Za to nema zvanične potvrde ni sa jedne strane. Ima samo tvrdnja da se o tome „razgovara u političkim i odbrambenim krugovima”.

Kako nepotvrđeno postaje alarm

Opozicioni političar Vladislav Dajković zatražio je od vlade da odmah odgovori na pitanje, nazivajući slučaj političkim skandalom. Sa srpske strane pozivaju se starije ocene da je savez Zagreba, Tirane i Prištine usmeren protiv Beograda, a kroz tekstove se nižu komentari penzionisanih pripadnika nekadašnjih vojnih i državnih službi.

Tu vredi stati. Penzionisani oficir nije izvor činjenice o tekućoj državnoj politici - on je izvor mišljenja, i to mišljenje se obično poklapa sa redakcijom koja ga traži. Kada se priča oslanja uglavnom na takve glasove, a ne na dokument ili izjavu ministarstva, to nešto govori o priči.

Zašto nas se ovo tiče

Makedonija zna obe strane ovog mehanizma. Zna kako izgleda kada se regionalna bezbednosna arhitektura preuređuje bez mnogo objašnjenja prema javnosti, i zna kako izgleda kada se jedna nepotvrđena vest vrti nekoliko dana dok ne počne da funkcioniše kao činjenica.

Nije sporno što države Zapadnog Balkana sklapaju odbrambene sporazume - to je njihovo pravo i deo je svakodnevice svakog vojnog saveza. Sporno je kada građani o sadržini tih aranžmana saznaju preko anonimnih „krugova” umesto preko svojih institucija. Ćutanje ministarstava nije neutralno - ono je prostor koji neko drugi popunjava.

Zato najkorisnije pitanje nije da li se Crna Gora priključuje, nego ko će od zvaničnih adresata na to odgovoriti jasno i sa potpisom. Dok odgovora nema, sve ostalo je pretpostavka obučena u vojnu terminologiju.