Srpski predsednik Aleksandar Vučić u jednom podkast gostovanju postavio je pitanje koje u zapadnim kancelarijama niko ne želi da čuje: zašto važe jedna pravila za Ukrajinu, a sasvim druga za Srbiju.

„Zašto ste uzeli 14 odsto teritorije Srbije koja je bila pod garancijama Povelje UN i rezolucije UN? To se dogodilo posle agresije na Srbiju od 19 zemalja NATO, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN”, izjavio je Vučić.

Formulacija je oštra, ali argument nije nov - isti je onaj koji Beograd ponavlja od 1999. godine naovamo. Novo je kontekst: taj argument se danas izgovara u svetu u kojem je teritorijalni integritet odjednom postao najviša vrednost zapadne diplomatije, nakon što je Rusija narušila integritet Ukrajine.

Vučić je to nazvao otvaranjem Pandorine kutije. Istovremeno je izjavio da Srbija podržava teritorijalni integritet Ukrajine, ali je dodao da ima pravo da kaže da uz to mora da se postigne i mir kroz kompromis. Pozicija koja želi da sedi na dve stolice - a u ovom trenutku očigledno uspeva.

Briselski sporazum koji je ostao papir

Tu je Vučić izvadio najsnažniji adut: Briselski sporazum iz 2013. godine, koji je EU lično garantovala, a ključna odredba - formiranje Zajednice srpskih opština - nikada nije sprovedena. Kada jedna strana godinama ne ispunjava ugovoreno, a garant ćuti, šta vredi garancija?

Za EU integracije Vučić je ostao rezervisan. Članstvo ostaje strateški cilj, izjavio je, ali sa primedbom da i u samoj EU vidi stvari koje mu se ne dopadaju. To je rečnik koji na Balkanu znamo napamet - formalno da, suštinski čekamo.

Da li bismo kod nas postupili isto? Makedonija je prošla sopstvenu verziju iste priče - promena ustava, promena imena, ustupci učinjeni unapred za nešto što tek treba da dođe. Razlika je što Beograd svoje ustupke traži natrag sa mikrofonom u ruci, a Skoplje ih je predalo bez da je dobilo ono za šta su davani.