Četiri godine je zastava stajala u centru Prištine. Ogromna, ukrajinska, postavljena 2022. godine kao javni gest solidarnosti nakon što je Rusija napala Ukrajinu. Dan nakon što je Zelenski progovorio o Kosovu u Beogradu, zastave nema. Niko nije objasnio zašto. Niti treba - slika govori sama.

Ono što je Zelenski rekao nije bilo ni uvredljivo, ni novo. Rekao je ono što Kijev ponavlja godinama: Ukrajina poštuje teritorijalni integritet svojih partnera, to je međunarodno pravo, i ta pozicija važi i za jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Ništa se nije promenilo, poručio je. Problem je što je deo Prištine mislio da se promenilo - ili se barem nadao.

Podrška nije ugovor

Bivši predsednik Behgjet Pacoli reagovao je da je poruka duboko razočaravajuća i podsetio da je Kosovo pomagalo Ukrajini. Organizacija vojnih veterana nazvala je izjavu antikosovskom. Iz Tirane je došao diplomatski odgovor kojim se odbacuje svako upoređivanje između Kosova i Ukrajine.

Sve je to razumljivo. Ali za tim stoji jedna neudobna istina koju Balkan stalno zaboravlja: solidarnost nije valuta kojom se kupuju priznanja. Država koja ti je pomogla ne duguje ti ništa više od pomoći koju ti je dala. Kada se nadanje gradi na tome, razočaranje je samo pitanje vremena.

Zašto nas ovo dotiče

Makedonija je priznala Kosovo 2008. godine i od tada živi sa posledicama te odluke u odnosima sa Beogradom. Priština sada uči istu lekciju sa druge strane - da je priznanje geopolitički račun, a ne nagrada za dobro ponašanje. Pet zemalja članica EU još uvek ne priznaju Kosovo. Ni jedna od njih nije promenila mišljenje zbog solidarnosti.

Zastava je ono što se najbrže skida. Pitanje je šta ostaje kada je jarbol prazan - i da li će neko u Prištini izvući pravi zaključak, umesto da broji ko je povredio čija osećanja.