Maj 1945. Treći Rajh pada. Hiljade vojnika, civila i političkih protivnika - pretežno Hrvati, ali i Srbi, Slovenci, Makedonci - beže prema Austriji, tražeći da se predaju britanskim snagama. Britanci ih predaju jugoslovenskim partizanima. Ono što je sledilo jedno je od najvećih masovnih ubistava u evropskoj istoriji posle Drugog svetskog rata. I o tome se 45 godina posle kraja rata nije smelo govoriti.

Istoričari procenjuju između 45.000 i 70.000 stradalih. Precizan broj ostaće nepoznat, jer je dokumentacija nepotpuna i mnoga grobna mesta još uvek nisu otkrivena. I ono što se zna je strašno: Tezno kod Maribora - preko 15.000 žrtava. Kočevski Rog - do 12.000. Celje - preko 4.000. Huda Jama - 1.400. Macelj - 1.100. To su samo najveće poznate lokacije.

Jedna tehnička tačka koju treba znati: masovna ubistva nisu se dogodila u samom Blajburgu. To je bila tačka predaje. Ubistva su došla kasnije, kroz prisilnu repatrijaciju kroz Jugoslaviju. Ljudi su terani u kolonama, mnogi peške, bez hrane, bez vode. Ko bi pao - bio je ubijen ili ostavljen da umre. Ko bi stigao - često je ubijan ne na jednom konkretnom mestu, nego kroz seriju improvizovanih likvidatorskih operacija.

Za socijalističku Jugoslaviju, tema Blajburg bila je jednostavna: ne postoji. Ono što se desilo u maju 1945. bilo je „oslobođenje”, i ta rečenica nije dopuštala dodatke. Ako bi neko pokušao da govori o gubicima druge strane, smatran je političkim neprijateljem. To je decenijama pravilo rupu u kolektivnom pamćenju - rupu koja se posle 1991. otvorila sa svom potisnutom traumom i svim delimičnim istinama.

Balkan ovo razume - možda bolje od bilo koga. Svaka država u ovom delu sveta ima svoj Blajburg. Proterivanje Srba iz Hrvatske 1995. Bošnjaci u Srebrenici 1995. Kosovari 1999. Sve te događaje imaju različite odgovornosti i kontekste, ali strukturna greška je ista - kada se moć koncentriše na jednoj strani, ta ista strana odlučuje šta je istorija, a šta zaborav.

Danas u Hrvatskoj se svake godine održava komemoracija u Blajburgu. U Srbiji se održavaju komemoracije za druge žrtve. U Bosni za druge. U Makedoniji gotovo ni za koje - ali imamo svoje spiskove koji čekaju da budu otvoreni. Kolaboracionisti iz 1944. Žrtve političkih sudskih procesa 1948-1949. Zatvorenici iz Idrizova i Golog otoka. Još uvek se pitamo da li smemo da govorimo otvoreno - i to je najveći dokaz da Jugoslavija još uvek živi u našim glavama, čak i kada je fizički nema već 35 godina.

Brojka 45.000-70.000 važna je ne kao poređenje - sve smrti imaju jednaku težinu - već kao podsetnik na ono što se dešava kada jedna država odluči da može jednostrano da bira svoje žrtve i svoje oslobodioce. Bez procesa. Bez dokumenta. Bez imena. Ipak, posle toliko godina, mi i dalje pokušavamo da im damo imena. I to je posao koji nijedna država ne može da završi - to je na ljudima koji vole istinu više od moći.