Tri i po do četiri sata. Toliko se čeka za ulazak u sopstvenu državu na graničnom prelazu Bogorodica, sinoć, na povratku iz Grčke. Informacija dolazi od putnika koji su u tom trenutku stajali u koloni - ne iz zvaničnog saopštenja.

Fotografije sa terena pokazuju kilometarske redove automobila i autobusa pred graničnim kontrolama. Saobraćaj se odvija znatno usporeno. Ljudi sa decom, posle celog dana na putu, čekaju satima na nekoliko stotina metara od kuće.

Bogorodica nije novootkriveni prelaz. To je glavna veza sa Grčkom i najopterećenija tačka južne granice - svake godine, svakog leta, svake nedelje na povratku. Gužve na kraju vikenda nisu iznenađenje, one su raspored. Pa ipak svaki povratak izgleda kao da ga niko nije predvideo.

Četiri sata čekanja nisu prirodna pojava. To je zbir broja otvorenih šaltera, broja policajaca u smeni i organizacije protoka. Sve su to stvari koje se planiraju unapred - ako ih neko planira.

Ono što najviše bode oči jeste tišina. Nema zvanične informacije o vremenu čekanja, nema najave, nema podatka koliko je šaltera radilo. Putnik koji ulazi saznaje koliko će čekati od drugog putnika u susednom automobilu ili iz objave na društvenim mrežama. Država ima sistem kamera koji za 36 sati registruje 151 saobraćajni prekršaj, ali nema način da čoveku kaže da pred njim stoji četvoročasovna kolona.

Da li je toliko teško objavljivati vreme čekanja u realnom vremenu, kako to rade susedi? Pitanje postavljaju hiljade ljudi svakog leta. Odgovora nema, ali kolone ima - svaki put na istom mestu.